Разумевање перспективе наставника представља важну претпоставку функционалног спровођења инклузије у школама. Циљ овог истраживања био је да се испитају перцепције наставника о сопственим улогама у образовању ученика са сметњама у развоју, у односу на улоге школских психолога и педагога, њихове перцепције личних компетенција за инклузивно образовање, као и процене могућих баријера у остваривању васпитно-образовне инклузије. Узорак су чинила 102 наставника који раде у редовним основним школама, од којих је 60,8% изјавило да има професионално искуство у раду са децом са сметњама у развоју. Примењен је упитник који је развијен за потребе овог истраживања и чије су карактеристике евалуиране експлоративном факторском анализом. Према добијеним резултатима, наставници верују да школски психолози и педагози имају примарну улогу у остваривању одређених аспеката инклузивног образовања. Наставници такође указују на општи недостатак осећаја компетентности за рад са децом са сметњама у развоју. Као највеће препреке инклузивном образовању, наставници су идентификовали сопствено иницијално образовање и негативну школску културу. Коначно, резултати су показали да не постоји значајна повезаност искуства наставника с ученицима са сметњама у развоју и дужине радног искуства са перцепцијом различитих аспеката инклузивног образовања. У закључним разматрањима се истиче да је потребно да наставници прихвате своје улоге и да се осећају компетентно у раду с ученицима са сметњама у развоју. Импликације истраживања се односе на правце унапређивања иницијалног образовања и стручног усавршавања наставника у домену инклузије. инклузивно образовање, перцепције наставника, улоге, компетенције, баријере