Основни циљ истраживања представљеног у овом раду био је сагледавање мишљења васпитача и стручних сарадника о димензијама актуелног црногорског предшколског педагошког амбијента за децу са посебним потребама, имајући у виду стручну оспособљеност васпитача, начин израде и примене индивидуалних планова за децу, квалитет и начин сарадње са родитељима и тимом за подршку. У сврху обухватнијег сагледавања и проучавања наведеног предмета, примењена је квалитативна метода истраживања и техника групног интервјуа са васпитачима и стручним сарадницима из три црногорске предшколске установе. Aнализирајући димензије презентне инклузивне праксе у црногорском предшколском контексту из визуре интервјуисаних васпитача и стручних сарадника, издвојили смо кључна постигнућа, изазове, али и препоруке за унапређивање инклузивног модела. На основу добијених налаза истраживања, установили смо квалитативно значајне промене у пракси, попут афирмативног односа васпитача и стручних сарадника према инклузивном моделу рада, њихове професионалне спремности за рад са децом са посебним потребама, која укључује одговарајућа знања, методске вештине, спретност при обликовању индивидуалних развојно-образовних планова. Кључни изазови су идентификовани у домену непоштовања педагошких норматива у погледу броја деце, затим у недостатку тимског деловања у мрежи подршке, као и неконзистентном планирању обуке за рад по инклузивним начелима. инклузија, вртић, компетенције васпитача, стручни сарадници, индивидуални развојно-образовни план. увод Актуелни друштвено-образовни контекст саткан је од јединствених фактора утицаја, који природно утичу на позиције и релације између детета и различитих системских карика око њега, почевши од породице, па до удаљених макросистемских инстанци. Свеснији развојних капацитета детета и раног детињства, стручњаци и образовно-политички посленици обликују различите моделе и стратегије подршке детету и породици.