No abstract

Apstrakt: Orijentacija dece u prostoru je značajna za celokupan razvoj, kao i razvoj specifičnih veština koje su važne, kako za snalaženje u svakodnevnom životu, tako i za uspeh u nekim školskim predmetima (naročito za čitanje, pisanje, računanje, likovno i fizičko vaspitanje). Dolazak dece u vrtić, kao svakodnevna životna situacija, može da obezbedi dragocena iskustva za razvoj orijentacije u prostoru. Cilj istraživanja je da se utvrdi kako deca opažaju, shvataju i grafički predstavljaju prostor kroz koji se svakodnevno kreću. Uzorak istraživanja čini 156 ispitanika (dece), po 52 od 4,5 i 6 godina, uz podjednaku zastupljenost devojčica i dečaka. Sva deca pohađaju neki od vrtića u Novom Sadu. Korišćena je metoda intervjua i crtanja mape puta od kuće do vrtića. Rezultati istraživanja -dobijeni analizom odgovora na pitanja i analizom crteža dece -pokazali su da deca iz uzorka relativno dobro opažaju, razumeju i predstavljaju prostor, ali ova situacija nije u dovoljnoj meri iskorišćena za unapređivanje dečjeg razumevanja pravca kretanja i korišćenja simbola u predstavljanju prostora. Odrasli bi trebalo da poklanjaju veću pažnju dečjem neposrednom iskustvu, više razgovaraju sa decom o njihovim doživljajima prostora i prostornih odnosa, kao i da podstiču decu da češće crtaju mape i više se služe različitim simbolima.

U radu su prikazani rezultati istraživanja o motivaciji studenata za upis u školu za obrazovanje vaspitača,  njihovim očekivanjima i željama vezanim za odabrane studije. Osnovni zaključci su da su iskazani motivi, očekivanja i želje studenata u velikoj meri realni, racionalni, međusobno usklađeni, kao i u skladu sa savremenim shvatanjem o očekivanim kompetencijama za profesiju vaspitača, uz izvesna odstupanja kod studenata prve godine, koji su generalno bili nesigurniji u davanju odgovora. Praktične implikacije tiču se potrebe daljeg istraživanja problema, gde bi longitudinalna istraživanja dala korisne podatke o tome kako i pod uticajem kojih faktora se menjaju motivacija, očekivanja i želje studenata tokom trogodišnjeg studiranja. U cilju podizanja kvaliteta inicijalnog obrazovanja vaspitača neophodno je organizovati različite oblike vannastavnog učenja potrebnih „životnih veština“, ali i određene intervencije u samom studijskom programu, pri čemu bi trebalo više uključiti studente, ceneći njihovu visoku motivisanost koju su nedvosmisleno pokazali.