Na teritoriji Centralne Srbije od lokalno prilagođenih rasa ovaca, prisutna je pramenka sa diferenciranim sojevima, a od koza balkanska i srpska bela koza. Ove rase se međusobno razlikuju po morfološkim, reproduktivnim i proizvodnim osobinama i na njihovo nastajanje su uticali specifični klimatski, hidrološki i ishrambeni uslovi, zahvaljujući kojima se one odlikuju dobrom adaptabilnošću, otpornošću na bolesti, izraženim materinskim instinktom, relativno dobrom plodnošću i dugim proizvodnim vekom. Produktivnost ovih genotipova je relativno niska zbog čega su u proizvodnji potencirani produktivniji genotipovi. To je dovelo do drastičnog smanjenja broja grla lokalno prilagođenih rasa, a samim tim i do gubitka genetičke raznovrsnosti. Kao posledica navedenog, većina lokalno adaptiranih rasa je prema važećem Pravilniku ugrožena u različitom stepenu (od visoko do kritično ugrožene). Na osnovu godišnjeg izveštaja Instituta za stočarstvo za 2017. godinu, brojno stanje kvalitetnih priplodnih grla većine lokalno prilagođenih rasa je u slabom porastu i dinamika porasta nije zadovoljavajuća. Tako, broj aktivnih grla upisanih u glavnu matičnu evidenciju ovaca i koza za 2017. godinu po rasama iznosi 10386 za svrljišku pramenku, lipska pramenka 686, krivovirska pramenka 616, karakačanska pramenka 139, pirotska pramenka 124, bardoka 94 grla, balkanska koza 121 grlo i srpska bela koza 145 grla. Kontrola produktivnih osobina je obavljena na ukupno 6186 grla kod tri genotipa ovaca (lipska, svrljiška i krivovirska pramenka) i 237 grla kod dva genotipa koza (balkanska i srpska bela). Najveće vrednosti telesnih masa jagnjadi utvrđene su kod lipske pramenke (TM na rođenju 3,44 kg; TM sa 30 dana 11,79 kg i TM na odlučenju 27,92 kg), a jaradi kod srpske bele koze (TM na rođenju 2,56, TM sa 30 dana 7,68 kg i TM na odlučenju 16,04 kg). Najveći indeksi plodnosti su utvrđeni kod grla svrljiške pramenke (1,28), odnosno balkanske koze (1,51). Zaštita genetičkih resursa u Republici Srbiji još uvek nije dovoljna, iako ima pomaka u njihovom očuvanju. Ipak, hitne mere zaštite se moraju preduzeti u vidu In-Situ i Ex-Situ konzervacije kako bi se sprečio gubitak njihovog genofonda.