UvodPrema članu 157. stav 2. Zakona o sportu iz 2016, godine, sportska društva su u toku održavanja sportske priredbe dužna da "preduzmu mere kojima se omogućava predupređenje rizika nastanka štete za sportiste, gledaoce i druge učesnike sportske priredbe i treća lica (upozorenja, isticanje zabrana, davanje obaveštenja i uputstava i sl.), kao i mere kojima se na povećane rizike utiče (bezbednost sportskog objekta, ispravnost i adekvatnost instalirane i druge opreme, obezbeđenje hitne medicinske pomoći, odvijanje manifestacije u skladu sa propozicijama i dr.)" (1). Na osnovu ove zakonske odredbe tokom održavanja sportskih manifestacija organizatori su dužni da omoguće bezbedno odvijanje takmičenja, ali i da u slučaju nastanka bilo kakve povrede učesnika, i gledaoca i članova stručnih štabova omogući njihovo bezbedno i adekvatno zbrinjavanje. Da bi tako nešto bilo moguće, neophodno je da tokom sportskog takmičenja, a nekada i na masovnim treninzima, bude prisutan lekar koji ima iskustva u zbrinjavanju tih vrsta povreda.Klupski lekari su veoma značajni ne samo kada se odlučuje da li neko može ili ne može da učestvuje na sportskom takmičenju, nego i kada se sportsko nadmetanje odvija, kada lekar koga angažuju sportska društava i organizator takmičenja.Zbog želje i potrebe da se nadmaše drugi, što je suština sportskih takmučenja, postoji povećan rizik od povređivanja takmičara, kojima treba obezbediti najviši standard medicinske nege (2). To su razlozi za angažovanje lekara na sportskim manifestacijama i isticanje njihove značajne uloge u adekvatnom funkcionisanju manifestacije. Osim pružanja adekvatne medicinske pomoći nakon nastanka povrede ili poremećaja, sportski lekar ima ulogu i u edukaciji i davanju saveta o adekvatnim pripremama za takmičenje, ishrani sportista, upućivanju na preventivne specijalističke preglede, kao i u prepoznavanju mogućeg dopingovanja sportiste i drugo.Sportske povrede su po mnogim karakteristikama specifične, u odnosu na isti tip poremećaja u opštoj populaciji. Još 2011. godine pokazano je da se sportske povrede značajno razlikuju od nesportskih poremećaja iste etiopatogeneze, i to na primeru potresa mozga (3). Zbog toga je bitno imati iskustva, adekvatnu edukaciju, sposobnost i veštinu u radu sa sportskim povredama. Takođe je bitno obratiti pažnju i na razlike u povređivanju u odnosu na pol i starost (4), odnosno u odnosu na vrstu sporta, jer svaki sport ima svoje specifičnosti zbog većeg angažovanja određene grupe mišića i delova koštano-zglobnog sistema usled repetitivnog ponavljanja određenog pokreta (5-8).