УВОДСавремено акушерство тежи постизању безболног порођаја, при чему не смеју бити угрожени ни живот мајке ни живот плода. Епидурална аналгезија данас се сматра методом избора за обезбољавање порођаја (1). Пут од њеног увођења до прихватања није био лак. Увођење савремене анестезије у акушерство почиње тек 1847. године, када је шкотски акушер James Simpson (2) користио етар за ублажавање порођајних болова. Проналаском локалних анестетика они се спорадично примењују и у акушерству, али већу популарност достижу тек половином двадесетог века. Савремени акушери траже одговор на следеће питање: "Које би средство или метода били идеални да блокирају само оне нерве који спроводе болни надражај, а не утичу на остале функције организма?" Тренутно не постоје ни лек ни техника с таквим степеном селективности, али је правилно изведена епидурална аналгезија ближа том идеалу од свих других расположивих техника (3). Још једно интересантно питање које се поставља јесте: "Када треба започети епидуралну аналгезију?" У aCOg препорукама из 2002. године наводи се да треба сачекати цервикалну дилатацију од бар четири-пет центиметара да би се избегла повећана инциденција царских резова (4). Ипак, још је Chestnut 1994. године (5), а последњих година и други аутори, lieberman, eltzsing, Camman (6-8), кренуо с извођењем епидуралне аналгезије при дилатацији цервикса од три и по центиметра, односно два центиметра, при чему није порастао број оперативних и инструменталних довршења порођаја, а породиље су, разумљиво, биле задовољније анестезијом. Циљ овог рада био је да се