Saznanje da pomoćne supstance/ekscipijensi mogu značajno uticati na kvalitet, bezbednost i efikasnost lekova u potpunosti je izmenilo tradicionalno shvatanje ekscipijenasa kao jednostavnih, inertnih i neaktivnih sastojaka farmaceutskog oblika leka. Da bi se izradio/proizveo lek prihvatljivog kvaliteta neophodno je, pored ostalog, identifikovati one karakteristike ekscipijenasa koje su od značaja za njihovu ulogu u farmaceutskom preparatu/proizvodu, ispitati na koji način i u kojoj meri te karakteristike utiču na konkretnu ulogu, a potom definisati opsege prihvatljivih vrednosti tih karakteristika. Ove karakteristike ekscipijenasa nazivaju se funkcionalnim karakteristikama, a način na koji, i stepen u kome ekscipijensi ostvaruju namenjenu ulogu u konačnoj formulaciji, definišu se kao njihova funkcionalnost. Funkcionalnost ekscipijenasa zavisi i od konačne formulacije leka i postupka njegove izrade/proizvodnje, te se zbog toga ne može generalizovati, nego se može posmatrati samo u odnosu na konkretan lek, određenog sastava, koji se dobija određenim proizvodnim procesom/postupkom izrade.U ovom radu biće reči o definiciji, značaju i farmakopejskom statusu funkcionalnosti i funkcionalnih karakteristika ekscipijenasa, te o funkcionalnim karakteristikama kao kritičnim svojstvima kvaliteta leka, sa stanovišta QbD pristupa razvoju leka.