Antidepressants

Antidepressants: Myths, facts and perspectives

“…Analiza dobija dodatnu nijansu značenja ako se zna da procenjena učestalost statistički značajnog spontanog poboljšanja u periodu sprovođenja kliničkih studija sa ovim lekovima iznosi oko 20%, placebo značajno smanjuje simptome kod oko 30% pacijenata, a učestalost povoljnog odgovora sa antidepresivima, u toku sprovođenja kliničke studije, iznosi oko 50%. Prema tome, lako se može zaključiti da je u kliničkom kontekstu potrebno antidepresivima lečiti 5 do 6 pacijenata sa simptomima major depresije, kako bi se postigao dodatni pozitivan odgovor, a koji se ne bi ostvario samim placebom, naravno ukoliko bi se inertna replika leka zaista i primenjivala, što u savremenoj svakodnevnoj praksi nije slučaj (2,12). Broj pacijenata koje treba lečiti da bi se dobio povoljan klinički efekat (eng.…”

“…U antidepresive se klasifikuju oni lekovi koji ispoljavaju antidepresivni efekat kao osnovni element svog farmakološkog profila. Tako, psihoaktivne supstance kao što su amfetamin i drugi simpatomimetski stimulansi, iako mogu da ispolje izvesne antidepresivne efekte i u skladu s time bili su upotrebljavani i zloupotrebljavani u svrhu povećanja raspoloženja, ne bi mogli da se smatraju antidepresivnim lekovima (1,2).…”

“…O sistematičnosti istraživanja i razvoja farmakoterapijske klase antidepresiva svedoči i činjenica da su, posle ranog (pedesetih i šezdesestih godina dvadesetog veka) uvođenja tricikličnih antidepresiva i inhibitora monoaminooksidaze kao antidepresiva prve generacije, u poslednje tri decenije u široku kliničku praksu uvedeni brojni i raznorodni predstavnici druge generacije antidepresiva (u zagradama su godine odobravanja od strane američke Agencije za hranu i lekove, FDA): fluoksetin (1987), sertralin (1991), paroksetin (1992), venlafaksin (1993), nefazodon (1994), mirtazapin (1996), bupropion (1996), citalopram (1998), escitalopram (2002), duloksetin (2002), desvenlafaksin (2008), trazodon (2010), vilazodon (2011), levomilnacipran (2013), vortioksetin (2013). Interesantno, nakon pojedinih predstavnika inhibitora monoaminooksidaze, retki su antidepresivi koji su povučeni zbog nepovoljnog bezbednosnog profila pri preporučenom doziranju; takav primer je zimeldin, najstariji selektivni inhibitor preuzimanja serotonina, povučen brzo nakon uvođenja u kliničku praksu zbog povezanih slučajeva Guillain-Barré-ovog sindroma (2,3).…”