Настава физичког васпитања као специфичан контекст садржи одређени систем провере којим се утврђује ниво и темпо напретка у раду и развоју ученика, као и однос ученика према раду, што представља посебан изазов за наставнике када је у питању оцењивање. Циљ истраживања се односи на испитивање мишљења наставника о оцењивању ученика у настави физичког васпитања. У истраживању је испитано 60 наставника физичког васпитања запослених у основним и средњим школама. Сви подаци су обрађени основном дескриптивном статистиком, односно Маnn-Whitney U тестом. Резултати истраживања указују да већина наставника физичког васпитања сматра да је бројчано оцењивање из предмета физичко васпитање најобјективније. То се посебно односи на наставнике мушког пола који се у већој мери слажу с том констатацијом од колегиница женског пола. Наставници са дужим радним стажом у настави физичког васпитања разликују се у подршци бројчаном оцењивању у односу на млађе колеге тако што су показали знатно већу резервисаност према бројчаном оцењивању у односу на млађе колеге. Аутори сматрају да би било корисно примењивати нове трендове у процењивању ученичких знања, умења и хтења у физичком васпитању и да треба ићи ка различитим формама "интегрисане процене". оцењивање, ученици, настава, физичко васпитање. Увод Физичко васпитање има значајну улогу која је препозната кроз развој и усвајање здравих животних навика, свести о важности сопственог здравља и безбедности, неговања и развоја физичких способности. Један од истакнутијих теоретичара и филозофа образовања Ендрју Рид (Andrew Reid) дуго година се залагао за значајније место физичког васпитања у образовним програмима. Рид је, између осталог, истицао значај физичког васпитања у ширем смислу, где има простора за практичне, тј. физичке вештине, али и за теоријска, односно академска постигнућа (Reid, 2013). Физичко васпитање се одликује низом специфичности по којима се битно разликује од других