Jedan od načina ostvarivanja suštinske jednakosti kao konstantne težnje svakog društva je i primena afirmativne akcije. U oblasti rada, afirmativnom akcijom se određenoj kategoriji radnika daje prednost prilikom zapošljavanja i napredovanja, jer se usled različitih društvenih faktora dugi niz godina nalaze u nejednakom položaju u poređenju sa ostalim stanovništvom. Autor u radu, kroz analizu prakse Evropskog suda pravde i primarnih i sekundarnih izvora komunitarnog prava, skreće pažnju na nekoliko mogućih modaliteta primene afirmativne akcije. Ovakav pristup, zajedno sa pregledom relevantnih teorijskih stanovišta o legitimnosti afirmativne akcije omogućuje nam da odredimo granicu jednakosti, granicu posle koje primena afirmativne akcije gubi početnu svrhu zbog koje se primenjuje i počinje da deluje u kontra smeru.