UVODPrema broju umrlih karcinom pluća je vodeći ubica u odnosu na sve ostale karcinome, a nesitnoćelijski karcinom pluća (non-small-cell lung carcinoma -NSCLC) jeste njegov najčešći podtip. Glavna uloga karcinoma pluća, a posebno NSCLC posledica je više faktora među kojima su: veliki morbiditet, nepostojanje efikasne terapije koja bi produžila period preživljavanja bez progresije bolesti (progression free survival-PFS) nakon primenjenog lečenja, i još uvek mali broj preživelih bolesnika (često bivših pušača) u odmaklom stadijumu karcinoma pluća, čiji se životni vek i dalje meri u mesecima (1).Ne ulazeći u detaljnu patohistološku podelu, generalno su preporuke dobre kliničke prakse (good clinical practice -GCP) da se NSCLC klasifikuju u adenokarcinome i skvamocelularne karcinome pluća. Imunohistohemijska i bojenja na mucin preporučuju se u situacijama kada se karcinom teško može klasifikovati rutinskim metodama. Međutim, veoma je bitno ostaviti dovoljno uzorka bioptiranog malignog tkiva za molekularna istraživanja (2). Pronalaženjem novih molekulskih markera koji učestvuju u proliferaciji malignih ćelija otvoren je put ka primeni biološke terapije.Standardna hemioterapija karcinoma pluća najčešće je zasnovana na kombinaciji dve grupe lekova, iz grupe derivata platine, docetaksela/paklitaksela, gemcitabina, vinorelbina i etopozida, i citotoksično deluje prvenstveno na rapidno proliferišuće ćelije. Dejstvo nespecifične standardne hemioterapije na zdrave ćelije oko kancerskog tkiva može dovesti do neželjenih efekata koji su ponekad opasni po život bolesnika. S druge strane, često se dešava da tumorsko tkivo, posle određenog broja terapijskih ciklusa, postaje rezistentno na primenjene hemioterapeutike. Ideja nove, biološke terapije jeste da se monoklonskim antitelima usmerenim protiv molekulskih markera ili inhibitorima nishodnih signalnih puteva za ćelijske faktore rasta unište maligno izmenjene ćelije. Drugi koncept je da se pomoću monoklonskih antitela