Sociologija kulture i sociologija umetnosti nisu discipline koje se primarno dovode u vezu sa delatnošću jednog 'klasičnog' sociologa poput Maksa Vebera (Max Weber). Smatran jednim od osnivača same sociološke discipline, privlačan kako zbog sadržine svojih dela, tako i zbog metodoloških postupaka koje je primenjivao, Veber je skoro u potpunosti razumevan u kontekstu proučavanja problema istorijske, političke i ekonomske sociologije, kao i sociologije prava i religije. Društvena stratifikacija, proučavanje institucija i organizacija, te pitanje metodologije društvenih nauka, čine, stoga, bazični korpus fenomena koji, po pravilu, zahtevaju pozivanje na koncepte koje je razradio ovaj autor. U skladu s tim, literatura o Veberu pokazuje se kao kvantitativno obimna, ali, ipak, ograničena kada se uzmu u obzir svi problemi kojima se ovaj autor bavio. Uobličena u okvirima navedenih problema i disciplina, "veberijanska paradigma" u društvenim naukama tradicionalno je apstrahovala jedno polje Veberovog rada koje se ponekad naziva i "misterioznom rupom" u Veberovom stvaralaštvu (Scaff, 2005: 2). "Misterija" u opusu ovog sociološkog klasika počela je, međutim, da se razotkriva krajem 20. i početkom 21. veka u okviru (doduše, sporadičnog, ali, ipak, primetnog) interesovanja za Veberove doprinose sociološkoj analizi kulture. Veberova zamisao o pisanju sociološkokulturne studije, čiju je realizaciju prekinula iznenadna smrt autora, bila je izuzetno ambiciozna, složena i sveobuhvatna. Naime, u poslednjoj deceniji svoga života (od 1910. do 1920. godine) ovaj autor je počeo da se bavi mnogobrojnim aspektima moderne kulture, a njegova ideja o pisanju studije posvećene sociologiji kulture trebalo je da obuhvati muziku, arhitekturu, slikarstvo, vajarstvo i književnost. Nažalost, može se samo pretpostaviti kako bi bila uobličena ovako ambiciozno zamišljena studija. Ipak, jedan aspekt Veberovog ambicioznog
