Kontinuirani tehnološki razvoj nameće nove izazove u pogledu zaštite privatnosti, budući da pametni uređaji i mehanizmi nadzora omogućavaju stvaranje velikih baza podataka o ličnosti. Kako na javnim mestima i u privatnim domovima, tako i u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, video nadzor preti da ugrozi pravo na privatnost i stoga mora biti detaljno regulisan, da bi se uspostavio i održavao balans između privatnosti i bezbednosti. Uprkos tome, video nadzor u Srbiji nije regulisan posebnim zakonom, što otvara brojna sporna pitanja, posebno u kontekstu zatvora, gde se odluka o konkretnom načinu primene ovih tehnologija donosi u okviru pojedinačne ustanove za izvršenje krivičnih sankcija. Cilj ovog rada je da analizira na koji način je pravo na privatnost osuđenih lica konceptualizovano u međunarodnom pravu, da skrene pažnju na opravdanost, prednosti i nedostatke video nadzora u zatvorima, kao i da podigne svest o problemima koji se mogu pojaviti u ovoj nedovoljno regulisanoj oblasti.