Uvodna razmatranjaČitanje i pisanje kao školske veštine, deo su šireg plana označenog sintagmom akademske veštine (Maksimović i Uremović, 2008). O stepenu kompleksnosti čitanja i pisanja govori i činjenica da se za njih koristi termin kompetencija (Rychen & Salganik, 2003), koji označava mоgućnost uspešnog odgovora na složene zahteve аngažovanjem sposobnosti kao što su kognitivne, perceptivne, verbalne, okulomotorne i mnoge druge (Sovilj i sar., 2019). Pokazano je da su strukture i funkcije na koje se oslanja razvoj školskih veština visoko vulnerabilne i podložne smetnjama, oštećenjima i poremećajima, kako u periodu ranog razvoja tako i u školskom periodu (Punišić i sar., 2014; Jeličić i sar., 2018). U zavisnosti od mehanizma, vremena i područja delovanja etioloških faktora, posledice po razvoj školskih veština mogu biti od diskretnih preko složenijih ali rešivih kao što su npr. nesavladane tehnike čitanja i/ili pisanja do veoma složenih kao što su disleksija i disgrafija (Jeličić i sar., 2016). Ako su zadovoljeni svi dijagnostički preduslovi, onda govorimo o specifičnim poremećajima školskih veština, u novijoj literaturi kategorisanim u specifične poremećaje učenja (DSM-5, APA, 2013). Ovo je zajednički termin koji se odnosi na grupu neurorazvojnih poremećaja koji utiču na ukupno akademsko postignuće. Manifestuju se neočekivanim, specifičnim i upornim poremećajima u učenju čitanja (disleksija), pisanja (disgrafija) ili matematičkih operacija (diskalkulija) i pored prosečnih ili natprosečnih intelektualnih sposobnosti, očuvanih funkcija