Компетенције васпитача последњу деценију прошириле су се и усмериле ка деци са сметњама у развоју, односно на инклузивно васпитање и образовање. У области инклузије деце са сметњама у развоју важну улогу имају: рано препознавање поремећаја, правовремена интервенција, индивидуални образовни план (ИОП) и његова примена у пракси. За израду и примену ИОП-а надлежан је тим за инклузивно образовање. Чланови тима за израду ИОП-а за дете са сметњама у развоју у редовном вртићу су: родитељи или старатељи деце, васпитач, стручни сарадник предшколске установе, лични пратилац детета, дефектолог, педагошки асистент и друге особе према потреби. Кључне речи: деца са тешкоћама у развоју; индивидуализован приступ; музички педагог. Многи аутори са различитих аспеката говоре о значају и примени Индивидуалног образовног програма (ИОП) за децу са сметњама у развоју (Дедај, 2012; Марков и Којић, 2012; Петковић, 2012). Колико је значајан, показује и чињеница да је предвиђен законским прописима. Према члану 3. најновијег Правилника о ближим упутствима за утврђивање права на индивидуални образовни план, његову примену и вредновање из 2018, ИОП се израђује према образовним потребама детета. У зависности од тога постоје три различита ИОП-а, од којих предшколска установа доноси ИОП1 који је прилагођени програм васпитања и учења у коме се планира циљ пружања подршке, прилагођавање и обогаћивање простора и услова у којима се учи, прилагођавање метода рада и средстава током активности у васпитној групи, њихов распоред као и лица која пружају подршку. Остала два (ИОП2 и ИОП3) доносе основна и средња школа. Овде се тежиште ставља на интердисциплинарни приступ, дестигматизацију деце са сметњама у развоју у инклузивном процесу и процена вршњака о инклузивном васпитању и образовању. ИОП има важну улогу у подстицању развоја предшколске деце са сметњама у развоју. У примени индивидуалног образовног програма, значајну улогу има васпитач, који је често и координатор тима за инклузивно образовање (Којић и сар., 2012). Уочљиво је да да васпитачи требају имати компетенције које стичу у оквиру целоживотног учења, а односе се на ИОП са теоријског гледишта и практичне примене.
Правилником су дата ближа упутства за утврђивање права на индивидуални образовни план, његову примену и вредновање (Сл. гласник РС, бр. 74/2018). Право на ИОП има дете и ученик, који има потребу за додатном подршком у образовању и васпитању, због тешкоћа у приступању, укључивању, учествовању, или напредовању у васпитно-образовном, или образовно-васпитном раду. Посебно ако те тешкоће утичу на остваривање општих исхода образовања и васпитања, а нарочито ако дете, односно ученик: а) има тешкоће у учењу (због специфичних сметњи учења, или проблема у понашању и емоционалном развоју); б) има сметње у развоју, или инвалидитет (телесне, моторичке, чулне, интелектуалне, вишеструке сметње, или сметње из спектра аутизма); в) потиче, односно живи у социјално нестимулативној средини (социјално, економски, културно, језички сиромашној средини, или дуготрајно борави у здравственој, односно социјалној установи); и г) из других разлога остварује право на подршку у образовању. Да ли ће права детета на ИОП бити остварена зависи од низа фактора, а један веома важан је сагласност родитеља да дете буде обухваћено планом и оспособљеност васпитача.
Циљ истраживања је идентификација процена васпитача о потреби спровођења процедура раних интервенција за подршку инклузији, анализа и примена ИОП-а и подршка стручњака разних профила у реализацији инклузивног васпитања и учења у дечјим вртићима, те примена добијених резултата у даљим модификацијама практичних метода за постизање оптимизације инклузије у дечјем вртићу. Узорак чини 70 васпитача запослених у дечјим вртићима на подручју Кикинде, Сомбора, Зрењанина и Београда. Сви васпитачи обухваћени истраживањем имају претходно искуство у раду са децом са сметњама у развоју и учествовали су у изради педагошких профила за ову децу и ИОП-а. Техника коју смо користити у овом истраживању је анкетирање. Анкетом смо идентификовали мишљења васпитача о главним темама везаним за истраживање. Метода коришћена у истраживању је дескриптивна. Основни инструмент истраживања је Упитник за васпитаче, који је прилагођен овом истраживању. Пре конституисања Упитника спроведено је пилот истраживање на узорку од 20 васпитача. Сам Упитник састављен је од листе са 12 пажљиво изабраних, јасно и правилно формулисаних питања, конструисаних у циљу спровођења овог истраживања. Испитаници су у Упитнику имали простор предвиђен за додатни коментар.
Налази истраживања показују да већина васпитача сматра да је подршка потребна свим учесницима инклузије. Васпитачима је потребна стручна подршка, како би они могли деци са сметњама у развоју да омогуће што квалитетније васпитање и образовање од најранијег периода. Васпитачи треба добро до познају типични развој, у циљу да препознају развојне тешкоће код деце. Рана интервенција, уз широк дијапазон стручњака различитих струка, такође се код испитаника идентификује као потреба за што квалитетнијем инклузивном васпитању и образовању. Подршка је у инклузији незаобилазна, како у реторичком, али најпре у прагматичном смислу и деловању. Исту прво треба дати родитељима, како би они након сазнања у правом тренутку прихватили развојну сметњу детета и предузели све мере, да би оно било обухваћено раном интервенцијом. Такође ако родитељ уписује своје дете са развојним сметњама у редовни вртић или школу, онда је и тим установама потребна одговарајућа и професионална подршка од стране стручњака дефектолошке и медицинске струке. Родитељу треба дати подршку и усмерити га да дете упише у редовну (примена прилагођеног ИОП-а), или у школу за ученике са сметњама у развоју (примена измењеног ИОП-а).
Ово истраживање може да послужи као идеја истраживачима да у блиској будућности испитају: проблематику раног препознавања развојних тешкоћа од стране васпитача, обухваћеност деце са сметњама у разоју раном интервенцијом у односу на број деце која имају развојне сметње, примену и ефекте примене ИОП-а, укљученост стручњака различитих струка у инклузивне тимове. Правовременом, професионалном и целовитом подршком, са установљеним процедурама и адекватним средствима од стране разних стручњака, могуће је обезбедити подршку деци са сметњама у развоју. Системским мерама превазићи ће се проблеми са којима се деца са сметњама у развоју срећу и обезбедити флексибилно окружење за њихов оптимални развој.
