“…Ovo postignuće filozofija je, međutim, platila privremenim gubitkom svog ljudskog lica, to jest zanemarivanjem činjenice da je nastala i milenijumima se razvi-jala kao humanistička, praktična, terapeutska disciplina. U 4. veku pre nove ere Epikur je osnivao "društva bašte" kao prve terapeutske zajednice koje su funkcionisale po principima koje danas dele mnogi manastiri: članovi društva su se ispovedali svojim učiteljima, postojala su jasna pravila, a "hedonizam", to jest traganje za životnom radošću, sastojao se ne u raskošnom i razvratnom životu, nego naprotiv, u asketizmu, zasnovanom na ideji da "što manje potreba imamo, to je verovatnije da ćemo trajno (danas bismo rekli "održivo") uživati u onome što nam je dostupno" (Fatić and Dentsoras, 2014).…”