Дуња ДУШАНИЋ Марко АВРАМОВИЋСажетак: У раду се истражује како је генерација српских модернистичких песника, која је на књижевну сцену ступила педесетих година 20. века, одговорила на кризе и потресе деведесетих година -пре свега, ратове за југословенско наслеђе и НАТО бомбардовање СРЈ 1999. Доводећи позна остварења Стевана Раичковића Миодрага Павловића, Александра Ристовића и Борислава Радовића у везу с поступцима књижевне транспозиције трауматичних доживљаја, преиспитују се темељене претпоставке савремених студија трауме (trauma studies) о односу између трауме, лирске поезије и приповедне прозе.Кључне речи: траума у поезији, студије трауме, колективна траума, Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Александар Ристовић, Борислав Радовић Маштајући о месту вечног починка, лирски субјект песме "Гроб" Стевана Тонтића (1998: 117) замишља себе У ничијем простору, у звонкој празнини, чист од завичаја, чист од историја.Тек тако, "очишћени" од завичајне прошлости, његова драга и он пронашли би најзад мир, у простору лишеном свих обележја политичког, историјског, људског света: Двоје ледичника у леденици под модром капом небеском. У бистром огњу звјезданом. У бездану. Своји. На свом.Идеја да се само смрћу човек може избавити из "кошмара историје", која походи модерну књижевност још од Џојсовог Уликса, насталогу сенци Првог светског рата, добија посебну тежину кад се