1 Klinika za psihijatriju, Klinički centar Srbije, Beograd 2 Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Odeljenje za psihologiju Napomena: Rad je saopšten na simpozijum Klinike za psihijatriju Kliničkog Centra Srbije "Bioetika i psihijatrija" održanom u Beogradu od 9-10 oktobra, 2014.
Kratak sadržajTelesni dismorfički poremećaj pripada opsesivno-kompulzivnom spektru poremećaja i karakteriše se opsesivnom preokupacijom minornim ili nepostojećim manama u fizič-kom izgledu koje nisu vidljive ili su beznačajne za druge ljude, uz repetitivna ponaša-nja kao što su konstantno ogledanje, preterano doterivanje, kamuflaža, traženje razuveravanja, itd. Koža, kosa i nos su najčešća područja opsesivnih preokupacija. Uzrokuje značajnu patnju i oštećenje funkcionisanja. Stope suicidalne ideacije iznose i do 80%, a pokušaji sucida u toku života od 24%-48%. Istraživanja ukazuju da 27%-39% ovih pacijenata nema uvid u poremećaj. Pogadja 0.7%-2.4% opšte populaćije, a učestalost u ordinacijama plastične hirurgije iznosi 6.3%-9%. Želja za estetskom hirurgijom u ovom slučaju je deo problema: pogrešnog verovanja da je "greška" u telu. Estetska hirurgija u nekim slučajevima može da donese privremeno olakšanje, kao svojevrsan kompulzivni akt, ali dugotrajna praćenja ukazuju da održava ili pogoršava telesni dismorfički poremećaj, jer se u setingu "nelimitiranog narcizma" najčešće egzarcerbira preokupacija telesnim nedostacima. Zbog toga što se radi o poremećaju slike tela i opsesiji zamišljenim a ne realnim defektom, povećavaju se zahtevi za ponovljenim intervencijama da bi se postiglo "idealno rešenje", čime mnogi od ovih pacijenata postaju "adikti plastične hirurgije" i u krajnjem ishodu žrtve "viška operativnih intervencija". Tako su hiruške intervencije kod osoba sa telesnim dismorfičkom poremećajem kristalizacija paradoksa vezanih za estetsku hirurgiju kao način lečenja "kompleksa inferiornosti" i "uravnoteženja psihe".Uz prikaz slučaja iz naše kliničke prakse, diskutovani su etički paradoksi hiruških intervencija kod osoba sa telesnim dismorfičkim poremećajem vezani za hirurgiju "po želji", poštovanje prava autonomije, principi dobrobiti pacijenta i nenanošenja štete, informisani pristanak, itd. Ukazano je na načine i neophodnost identifikacije osoba sa telesnim dismorfičkim poremećajem u ordinacijama estetskih hirurga i njihovo upućivanje na psihijatrijski tretman. Sa velikom moći izmene telesnog izgleda u modernom društvu, treba da raste i odgovornost plastičnih hirurga i etičko preispitivanje profesionalnog ponašanja.Ključne reči: telesni dismorfički poremećaj, estetska hirurgija, paradoks, bioetika