“…Sve ovo zavisi od kapaciteta porodice kao socijalne jedinice, sredine i okolnosti u kojima se nalaze, ali i ličnosti samog pojedinca koji se nalazi u ulozi roditelja. Obično se ti potencijali razmatraju u odnosu na pol, starost, obrazovanje, crte ličnosti (Glidden et al, 2010;Lawenius & Veisson, 1996;Perez et al, 2018;Steinhausen et al, 2013;Yamada et al, 2007) ili neki aspekt mentalnog zdravlja (najčešće su istraživani anksioznost i depresivnost (Bitsika et al, 2013;Claudia & Sandu, 2006;Gallagher & Hanningan, 2014;Tak, 2018)), kao i različiti aspekti stresa vezanog za roditeljstvo kod roditelja sa decom sa poremećajima u razvoju (Crnic et al, 1983;Dabrowska & Pisula, 2010;Dumas et al, 1991)). Specifičnost razvojne disfazije, naspram ostalih smetnji u razvoju (fizičkog hendikepa, intelektualnih poteškoća, Daunovog sindroma, ADHD, poremećaja iz spektra autizma), jeste to što u većini domena svakodnevnog funkcionisanja ne postoji karakterističan i uočljiv hendikep za osobe koje su u površnom kontaktu sa detetom.…”