Role of cytokines in the pathogenesis of endogenous uveitis

Abstract

UVODUveitisi su grupa zapaljenjskih bolesti očiju, koje primarno zahvataju uvealni trakt (dužicu, cilijarno telo i sudovnjaču), mada se termin uveitis nekad koristi i u širem smislu, za zapaljenja koja pored uvealnog trakta zahvataju i retinu i optički nerv (1). Uveitisi se najčešće javljaju kod radno sposobne populacije, uzrasta od 20 do 50 godina. ređe se javljaju kod dece, ali su kod njih u čak 75% slučajeva praćeni komplikacijama (2, 3). komplikacije uveitisa mogu trajno oštetiti vid, te stoga uveitisi imaju veliki socio-ekonomsko-medicinski značaj (4). naime, uveitisi su uzrok slepila kod 10% slepih širom sveta i nalaze se na četvrtom mestu svih uzročnika slepila (4, 5).Prema poreklu uveitisi se dele na egzogene i endogene. egzogeni uveitisi nastaju posle povrede oka ili hirurške intervencije na oku kada patogeni agensi, najčešće bakterije ili gljivice prodru u njega (4). endogeni uveitisi mogu da budu udruženi sa drugim bolestima kao što su sarkoidoza, multipla skleroza, Behčetova bolest, Vogtkojanagi-Harada sindrom i juvenilni idiopatski artritis. Opisana je i udruženost endogenih uveitisa sa infekcijama, moguće usled sličnosti (molekulske mimikrije) između pojedinih komponenti mikroorganizama i struktura uvealnog trakta. Pored toga, endogeni uveitisi mogu biti i idiopatski. U osnovi endogenih uveitisa leže imunski mehanizmi, pri čemu imunski odgovor mogu da pokrenu kako strani, tako i sopstveni antigeni (npr. S-antigen) koji interleukin-4, interleukin-5, interleukin-12, interleukin-17, interleukin-23, interferon-gamma and other