The correlation between playing violent video games and bullying among adolescents in Serbia

Abstract

Cilj ovog istraživanja bio je da se utvrdi učestalost igranja video-igrica kod adolescenata u Srbiji, nasilnost igrica, kao i kvalitet roditeljske kontrole nad igranjem video-igrica. Želeli smo da dovedemo u vezu razlike u učestalosti igranja video-igrica i njihovoj nasilnosti sa vršnjačkim nasiljem i školskim uspehom adolescenata. U istraživanju su učestvovali dečaci i devojčice (N = 578) iz četiri uzrasne grupe (12, 14, 16 i 18 godina). Rezultati istraživanja govore da većina ispitanika igra video-igrice (75.1%), pri čemu među njima ima značajno više dečaka nego devojčica i više starijih nego mlađih ispitanika. Roditeljska kontrola je slaba, veoma mali procenat ispitanika (4.4%) navodi da su im roditelji zabranili neku igricu zbog njenog sadržaja, roditelji, uglavnom, nikad ne proveravaju igrice koje igraju njihova deca (50.2 %) i u najvećem broju slučajeva (4.6 %) čak i ne pričaju s decom o igricama koje ona igraju. Školski uspeh je negativno povezan sa učestalošću igranja (r = -0.228, p <.01), a učestalost igranja ostaje značajan prediktor školskog uspeha i kada se kontrolišu pol i uzrast.Oni koji igraju nasilnije igrice češće ispoljavaju vršnjačko nasilje (r = 0.403, p <.01). Takav efekat ostaje i kada se uzmu u obzir pol, uzrast i nasilnost sadžaja koji se gledaju na televiziji i učestalost gledanja televizije. Nasilnost igrica kao prediktor jedinstveno doprinosi objašnjenju individualnih razlika u vršnjačkom nasilju; radi se o faktoru koji ima mali ali značajan doprinos objašnjenju te vrste agresivnog ponašanja.Ključne reči: vršnjačko nasilje, agresivno ponašanje, video-igrice, nasilnost sadržaja, roditeljska kontrola. UvodSve veću pažnju stručnjaka privlači uticaj koji video-igrice s nasilnim sadržajem mogu da imaju na mlade (Anderson, 2010). Zabrinutost se javila zbog količine vremena koje mladi provode u igranju igrica, pri čemu se ima u vidu dobro potvrđen nalaz u psihologiji da gledanje nasilja povećava verovatnoću kasnijeg agresivnog reagovanja (Bandura et al., 1963). Budući da je u velikom broju studija jasno pokazano da gledanje nasilnih TV sadržaja povećava kasnije agresivno ponašanje (za 1