Sport se u sve većem broju ustava javlja kao ustavna kategorija. Ova či-
njenica uklapa se u (nepovoljan) trend širenja ustavne materije, ali, ukoliko se sprovodi na odgovarajući način, ona može da doprinese pravilnom razvoju šire-nja tekstualnog opsega ustava, naročito dovođenjem u vezu sa zaštitom i unapre-đenjem zdravlja građana, staranjem o mladima i obrazovanjem.
Sve više ustavopisaca javlja se u funkciji garanta, pored ostalog, osnovnog ljudskog prava na sport. Ovaj trend „dobacuje“ do iznenađujućih razmera, jer se, procentualno posmatrano, javlja u veoma velikom broju ustavnih dokumena-ta. Država preuzima na sebe različite forme promovisanja sporta, amaterskog i profesionalnog, do detalja koji daleko premašuju primereno postavljene granice ustavne materije, uključujući dužnost nagrađivanja najuspešnijih sportista na nacionalnom i međunarodnom planu. U ovoj oblasti postoji podela nadležnosti između centralnih i lokalnih vlasti, ili njihovo konkurentno, hijerarhijski usagla-šeno delovanje.