The process of enfranchisement in England: Becoming a citizen in the system of private and public

Abstract

Datum odbrane: Izjava zahvalnostiPisanje doktorske teze, i to teze koja se bavi nekim sasvim drugim prostorom i sasvim drugim vremenom, u temeljnom je smislu bilo proces. Proces je svakako postala ključna reč gotovo svakog teksta koji sam poslednjih godina pisala, ali i svakog oblika delovanja u koji se upuštam, uz punu svest da je reč o toku kojem se teško razaznaje početak, još teže kraj. U ovom slučaju, reč je o jednom od onih procesa koji svaku dimenziju -istraživačku, teorijsku, aktivističku, najzad, ljudsku -stavljaju na kušnju, potvrđujući na taj način tegobnost života u procesualnosti i procesualnog mišljenja. Na ovom putu, ponekad usamljeničkom preko svake izdržljive granice, uz mene je ipak bilo mnoštvo ljudi koji su taj proces ipak učinili manje tegobnim.Daša Duhaček, moja mentorka, treći put je sa mnom prolazila kroz proces stasavanjateorijskog, feminističkog, ljudskog. Ovaj tekst je proizvod naših nebrojenih rasprava koje smo tokom godina vodile o značaju moći delovanja, o vezi teorije i prakse, o smislu političkog, o odgovornosti prema zajednicama kojima pripadamo, svojevoljno ili slučajno, rođenjem. Ovaj tekst je takođe proizvod Dašinog naloga da se na dubok način promišlja političnost našeg delovanja, odnos institucija i pojedinca, i emancipacije. Na podsticaju da o tome mislim i pišem, i u skladu s tim delujem, iskreno joj se zahvaljujem. Moja duboka zahvalnost ide i Iliji Vujačiću i Ani Stolić koji su ponovo prihvatili da pročitaju ovaj tekst, podrže moj rad i podstaknu na neka nova istraživanja.Na samom svom ulasku u feminizam, pred mene je postavljen još jedan nalog: biti uvek i po svaku cenu otvoren/a, postavljati pitanja pre nego davati odgovore. Njega pripisujem Jelisaveti Blagojević, koju sam širom otvorenih očiju slušala na njenom prvom predavanju u Centru za ženske studije 2001. godine. Od tada do danas, a ovaj rad želim da vidim i kao izraz te otvorenosti, Jelisavetin "nalog" uvek je bio orijentacioni znak pored puta, i to, čini mi se, ne samo za mene, već za čitavu jednu generaciju žena u Srbiji."Pisati o viktorijancima u Srbiji?", s pravom je iznenađeno reagovao Tomas Laker tokom jednog kratkog razgovora koji smo o viktorijancima vodili u Beogradu. Da bi se o viktorijancima u Srbiji pisalo, nije bio dovoljan samo brzi internet, već i svesrdna pomoć ljudi koji su me opskrbljivali materijalima za čitanje i spiskovima relevantnih tekstova. Aleksandra Đajić-Horvath, Eva Kamerer i Ivana Pantelić sa mnom su bezrezervno i prijateljski podelile literaturu, beleške i svoje virtuelne biblioteke. Podrška Kostasa Duzinasa nadilazila je upućivanje u značajne naslove iz ove oblasti. Kostas Duzinas i Tomas Laker su mi takođe ukazivali na nesamerljivost poduhvata u koji se upuštam i zahteva koji se postavljaju pred osobe koje pretenduju da tek uđu u akademsku zajednicu. To je stvari činilo težima, ali im je davalo i smisao koji je često inače bio vrlo maglovit.Nekoliko ljudi, izvanrednih teoretičara koje s radošću mogu nazvati svojim prijateljima, pročitalo je pojedine delove ovog teksta. Ivan Milen...