Kratak sadržajUprkos velikim uspesima u sprečavanju, suzbijanju, pa i iskorenjivanju zaraznih oboljenja, aktivna imunizacija kao profilaktička metoda je od samog početka bila žučno osporavana. Osporavanje vrednosti aktivne imunizacije je i danas u porastu, što predstavlja svojevrstan paradoks kada se uzme u obzir postojanje dugotrajnih (u nekim slučajevima viševekovnih) pozitivnih iskustava u primeni vakcinacije: postojani napredak naučne medicine i imunologije koji je doveo i vodi ka brojnim poboljšanjima u osmišljavanju, proizvodnji, primeni i kontroli kvaliteta vakcina; impresivna suma naučnih istraživanja i pažljivo zabeleženih činjenica koje svedoče o visokom stepenu delotvornosti i bezbednosti vakcina u širokoj upotrebi; i najzad, ukupan broj sprečenih slučajeva oboljevanja i sačuvanih ljudskih života koji se, čak i prema škrtim procenama, u svetskim okvirima uveliko meri milionima. Nasuprot svemu tome, sve snažniji i sve agresivniji anti-vakcinalni pokreti nastoje, različitim načinima, da argumentuju tezu da su ozbiljni neželjeni efekti vakcina toliko česti da čine aktivnu imunizaciju opasnijom od samih zaraznih bolesti od kojih je ona namenjena da nas zaštiti. Pristajanje velikog dela javnosti uz anti-vakcinalne stavove i opadanja broja redovno vakcinisanih osoba u mnogim sredinama može da izazove povratak nekih od najvećih pošasti čovečanstva. Ono što naročito zabrinjava, jeste veliki broj lekara i drugih zdravstvenih radnika koji antivakcinalnim pokretima pripadaju ili ih podstiču, uprkos tome što je (uz izvesne ograde) većina popularnih anti-vakcinalnih stavova ne samo suprotna usvojenim i utemeljenim saznanjima imunologije i nepotkrepljena naučnim istraživanjima, već uistinu i lišena racionalne osnove.
Ključne riječi: vakcinacija, anti-vakcinalni pokret, naučna medicina
UvodAktivna imunizacija (vakcinacija) je jedno od najdelotvornijih oruđa naučne medicine, čijom je primenom drastično suzbijeno (u slučaju velikih boginja do potpunog iskorenjivanja) mnoštvo zaraznih oboljenja koja su odnosila milione ljudskih života i/ ili često ostavljala trajne štetne posledice. Uvođenje redovne vakcinacije je, uz poboljšanje higijene i životnog standarda, u velikoj meri zaslužno za smanjenje stope smrtnosti dece sa preko 50%, koliko je tipično iznosila sve do poznog XIX veka, na manje od 0,1% koliko danas iznosi u zemljama Evrope [1]. Činjenica da je čovečanstvo kroz razvoj nauke i tehnologije, koji pre svega počiva na sve boljem razumevanju procesa koji se odigravaju u prirodi, steklo sposobnost da na opštu dobrobit iskoristi funkcionalne mehanizme imunskog sistema usavrša-vane milionima godina evolucije -imunsko pamćenje i moćni sekundarni imunski odgovor -rečito svedoči o pređenom putu i rasponu mogućnosti koje pruža naučna medicina. Na žalost, svaki korak na tom putu, još od pionirskih radova Edward Jenner-a i Louis Pasteur-a, bio je žučno osporavan, pogrešno shvatan i podvrgavan masovnom nepoverenju. To je čes-to rezultiralo oštrim otporima u sprovođenju aktivne imunizacije, prevashodno motivisanim iracional...