apstrakt: Moglo bi se reći da je, uopšte, postmodernizam predstavljao posebnu inspiraciju reafirmaciji prosvetiteljstva, ali i da se prosvetiteljstvo revidiralo u odgovoru na taj izazov. Branioci prosvetiteljstva su u tom zahvatu koristili različite strategije ali im je, ako se izuzme povremeno paušalno odbacivanje i nagrda, svima bilo zajedničko osporavanje da je teorija postmodernizma ono za šta se izdaje. Pri njihovoj rekonstrukciji pozicije postmodernizma, jednom se uočava da je u pitanju baštinjenje najstarijih tradicija protivprosvetiteljskog i uz to neodgovornog mišljenja. Drugi put se ističe nezasnovano zaklanjanje teorije postmoderne iza krivotvorenog naloga prosvetiteljstva ili još manje zasnovano samohvalisavo i iluzorno raskidanje s modernom. Treći put se postmodernizam upisuje u tradiciju "sa sobom zavađene moderne" upravo naporom da se iskoči iz nje, u tradiciju prosvetiteljstva i njegove bespoštedne kritike kao sastavnog dela istog pregnuća. Zaključuje se da nijedna od apologija prosvetiteljstva, na vlastitu štetu, ne uspeva da dosledno inkorporira oštricu postmodernističke primedbe i da se, pod prinudom odbrane i profilisanja vlastitog pravovernog stanovišta, njenom psihosocijalnom neutralizacijom ogrešuje o sam kritički potencijal prosvetiteljstva. ključne reči: prosvetiteljstvo, postmodernizam, moderna, kritika, protivprosvetiteljstvo, kontinuitet (U)Blaženi fundamentalizam: postmodernizam je nova afektacija starog relativizma THEORIA 1 (2018) : 61 : str. 179-194 https://doi.org/10.2298/THEO1801179K Originalni naučni rad Original Scientific Paper 180Moda, kamufliranje i kontinuitet: raskrinkavanje postmodernizma kroz apologije prosvetiteljstva ispravne i odbacujući neispravne uvide oba. Pri tome je postmodernizam neuporedivo akutnija tačka otpora: "Postmodernizam je pokret koji je počinio, uz neke uzgredne pogreške -nerazgovjetnost, pretencioznost, mušičavost, glumatanje, prenemaganje, nabacivanje imenima -i dvije ključne, i to u metodi koju preporučuje: sklonost relativizmu i pozornost koju pridaje prije svega semantičkoj idiosinkraziji učinila ga je slijepim za nesemantički vid društva te za neobično važnu i apsolutno sveprisutnu asimetričnost u kognitivnoj i gospodarskoj moći u svijetu. Relativizam, kojemu teži takav postmodernizam, nema i ne može imati nikakav, politički pa ni istraživački, program"