Gradski centar za socijalni rad, Odeljenje Palilula, Beograd Kazna ili promena uz kaznu, večna je dilema kreatora politike kažnjavanja, naročito u oblasti zatvorskog sistema. Kako se na izvršenju zatvorske kazne najčešće nalaze osuđeni počinioci teških i opasnih krivičnih dela, koji prema stepenu rizika nisu mogli biti osuđeni na vaninstitucionalne kazne, postoji otpor da se težište zatvorske kazne pomeri ka korekciji. Izvršenje kazne zatvora više je okrenuto segregaciji i izolaciji, dok se u rehabilitacione programe znatno manje ulaže. Težina prestupa, u kombinaciji sa antidruštvenim karakteristikama osuđenih, povećava potrebu obezbeđivanja i očuvanja reda, što ostavlja manje prostora za sprovođenje profesionalnog osposobljavanja. Radno angažovanje i osposobljavanje u tom pravcu odraz su ideja da osuđene treba sankcionisati za počinjenu štetu i suprotstavljanju normama društva, ali da se istovremeno mora misliti i na njihov budući život po izlasku na slobodu, na opstanak i egzistenciju legalnim poslovima, kako ne bi vršili nova krivična dela i ponovo se vraćali u zatvor. Cilj rada je opis razvoja i primene radnih programa u zatvorskim uslovima u SAD. Ukazano je da ne postoji opšta saglasnost u idejnoj ravni, u ravni konkurencije na slobodnom tržištu roba i usluga, kao i u pogledu stvarnih efekata koje takvo angažovanje osuđenih u zatvoru zaista proizvodi i u kojoj meri utiče na redukovanje recidivizma. Postojanje i osavremenjivanje radnih programa u zatvorima ipak upućuje na zaključak o njihovoj svrsishodnosti, pozitivnim 1 E-mail: verapetrovic0101@gmail.com; Student doktorskih akademskih studija.