Студент и Praxis: студентска и академска периодика у борби за аутономију универзитета и слободу (књижевне) критике 1968–1974

Abstract

Јелена ЛАЛАТОВИЋАпстракт: Раздобље од 1968. до 1974. године у историји српске и југословенске књижевне периодике обележено је системском цензуром омладинских гласила, која такав карактер стиче с првом забраном ванредних броја Студента из јуна 1968. године, у време кад се конституише студентски покрет на Београдском универзитету. Крај ове етапе означава отпуштање осам професора с Филозофског факултета у Београду (Михаило Марковић, Небојша Попов, Загорка Голубовић, Светозар Стојановић, Триво Инђић, Миладин Животић, Драгољуб Мићуновић и Љубомир Тадић) и укидање финансијске потпоре филозофском часопису Praxis (1964)(1965)(1966)(1967)(1968)(1969)(1970)(1971)(1972)(1973)(1974), у издању Хрватског филозофског друштва, чије су сарадничко језгро у Србији чинили поменути професори из Београда. Њихов јавни ангажман представљао је спону између стручне, академске заједнице и студентске штампе. У овом раду анализира се улога студентске периодике у преношењу идеје социјалистичког хуманизма, тј. антистаљинистичког културног програма интелектуалаца окупљених око часописа Praxis. Стога је циљ овог истраживања двострук -да испита на који начин су идеје социјалистичког хуманизма, међу којима се посебно издваја борба за аутономију универзитета, биле формативне за књижевну критику у студентској периодици, те на који начин се овај свеобухватни културни и књижевнокритички програм својим програмским начелима надовезује на полемичко наслеђе књижевне и омладинске периодике из међуратне епохе.Кључне речи: Студент, Praxis, студентска периодика, омладинска периодика, хуманистички социјализам, аутономија универзитета, књижевна критика Али књижевник није ни напросто извјестилац о једној бици, нити је критичар коментатор тога извјештаја: и један и други су борци, хисторијски иницијатори једне битке за човјека који се не мири са датошћу, борци који за ту битку сносе и хисторијску одговорност.Данко Грлић (1971: 256).Тиме што ствара културна добра и чува их живећи у њима и са њима, човјек ствара сама себе као културног човјека. Бит културе није производња и потрошња културних добара ради саме производње и потрошње, а поготову не само ради згртања и чувања тих добара у музејима, галеријама, библиотекама. Смисао је културе остварење културне заједнице културних личности.Гајо Петровић (1972: 189).