Апстракт: У доба Рима малолетници до седам година (infantes) били су кривично неодговорни, док су од седам до десет и по година (infantiae proximus) и од десет и по до четрнаест година (пубертати проxимус) могли да буду кажњени само изузетно и то блажим казнама, ако су били способни за кривичну мисао (doli capaces), па је у том случају мисао допуњавала узраст (malitia supplet aetatem). Развојем кривичног законодавства, граница пунолетства је повећана на шеснаест година, да би од значаја била душевна развијеност малолетника, која се манифестовала преко такозваног разбора, као једног од облика урачунљивости услед којег је малолетник могао да схвати значај свога дела и да управља својим поступцима. Све ово је утицало да кривично законодавство у Републици Србији промени свој однос према малолетницима, дајући им посебан третман у односу на пунолетна лица. Тежња је била да се не омета правилан развој малолетника и да се његов психофизички развој усмерава заштитно-васпитним приступом.