Kratak sadržajGlikohemoglobin (HbA 1c ) je važan parametar za praćenje dugoročne metaboličke kontrole i procenu rizika za razvoj hroničnih komplikacija kod pacijenata sa dijabetes melitusom (DM). U ovoj studiji ispitivali smo povezanost postignute metaboličke kontrole u tipu 2 DM sa rizikom za razvoj i primenjenim modalitetom lečenja sindroma dijabetesnog stopala (SDS). U istraživanju je učestvovalo 111 pacijenata (80 muškaraca i 31 žena) sa tipom 2 DM, starosti 65,5 ± 9,8 godina. Kod 41 pacijenta SDS je lečen neoperativnim (konzervativnim) pristupom, hirurška intervencija manjeg obima (amputacija u predelu stopala) je izvršena kod 41, a opsežna hirurška intervencija (amputacija u predelu potkolenice) kod 29 pacijenata. Koncentracije biohemijskih parametara i HbA 1c su određene standardnim laboratorijskim metodama. U ispitivanoj grupi najučestaliji faktor rizika za nastanak SDS (82% pacijenata) bila je neadekvatna glikoregulacija (HbA 1c >8%). Utvrdili smo da su pacijenti koji su lečeni hirurškim putem imali statistički značajno više vrednosti HbA 1c u poređenju sa pacijentima koji su lečeni neoperativnim pristupom (P<0,05). Ukupan broj pacijenata koji je podvrgnut hirurškom lečenju bio je značajno veći u grupi sa neadekvatnom glikoregulacijom (68,2% pacijenata sa neadekvatnom vs. 40% pacijenata sa adekvatnom glikoregulacijom; P<0,05). Utvrdili smo da je verovatnoća za amputaciju 3,2 puta veća ukoliko pacijent ima neadekvatnu glikoregulaciju (OR=3,21; 95%CI:1,69; P<0,05). Naši rezultati su pokazali da se održavanjem dobre metaboličke kontrole u tipu 2 DM smanjuje rizik za razvoj SDS, ali i stepen invazivnosti postupka lečenja SDS.Ključne reči: dijabetes melitus; metabolička kontrola; hronične komplikacije; HbA 1c .

No abstract