Генералштаб Војске Србије, Управа за обуку и доктрину (Ј-7) едан од категоријалних појмова ратне вештине је "оружана борба". Редефинисање овог кључног појма утицало би на дефи-нисање осталих појмова који проистичу из њега. С друге стране, то би имало утицаја на померање тежишта схватања предмета једне теори-је, а допринело би теоријској изградњи ратне вештине као науке. Овај појам непосредно би определио садржај и обим изведених и осталих појмова и условио позитивне промене у постојећим ставовима и прин-ципима науке о одбрани.Доктринарна пракса може бити успешна само ако је теоријски ва-љано утемељена и ако не пренебрегава чињенице. Доктрина није ми-шљење о нечему прошлом и постојећем, она се у потребној мери ослања на искуствене чињенице и свoјим ставовима је превасходно окренута будућности која мора да обухвати хипотетички замишљену стварност.Без теоријског мишљења нема напретка и зато је сваки, па и најмањи помак у овој области друштвено користан и оправдан. Ни-једна теорија не претходи у апсолутном смислу пракси, као што ни чиста пракса не претходи теорији. У ствари, један одређени, нижи развојни ступањ праксе услов је образовања више, нове те-орије, који је, опет, услов произвођења старе праксе на виши степен. (Б. Шешић).Ради објективног сагледавања проблема дефинисања појмова ко-ји се користе у доктринарним документима и ратној вештини у цели-ни, у раду је анализирано више дефиниција домаћих војних аутора, као и оних са Запада и Истока.Постоји животни закон: да би променили оно што имате, морате променити оно што радите, а да би променили оно што радите, мора-те променити оно што мислите.

Rad je usmeren je ka iznalaženju racionalnog konceptualnog modela zaštite i očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije u kosovsko-metohijskom prostoru, čija primena ne bi ugrozila ostvarivanje njenih drugih vitalnih i važnih interesa. Polazeći od logike strateškog mišljenja, u radu se polazi od teze da takav model podrazumeva primenu prelaznog rešenja, usmerenog ka ostvarivanju posebnog strategijskog cilja koji bi imao ulogu etapnog političkog cilja. Takvim rešenjem umanjuju se rizici ostvarivanja ekonomskog razvoja Srbije i očuvanja fizičke bezbednosti njenih građana, a obezbeđuje prostor za kasnije ostvarivanje krajnjeg političkog cilja kojim se dostiže željeno stanje u strategijskom okruženju koje podrazumeva „reintegrisan prostor AP KiM u ustavno-pravnom poretku Republike Srbije“. U pogledu strategijskih pristupa i načina delovanja, konceptualni model zahteva izbegavanje ofanzivnog pristupa u vojnoj dimenziji, a primenu kombinovanog ofanzivno-defanzivnog pristupa u diplomatskoj, ekonomskoj i informacionoj dimenziji strategijskog okruženja. Način primene instrumenata nacionalne moći bio bi sekvencijalan, odnosno postepen i dugoročan, odvijao bi se u više faza, uz akumulaciju manjih strategijskih efekata. Rad pripada naučnom polju strateških studija a metodološki okvir obuhvata primenu analitičko-sintetičke, deduktivno-induktivne, istorijsko-komparativne i prognostičke metode.

Organizaciona kultura ima veliki uticaj na efikasnost organizacije i njene vrednosti pokreću ili sprečavaju inovacije. Inovacije u vojnoj delatnosti su ključne za razvoj i održavanje vojne moći a vojna moć presudna za očuvanje nacionalne bezbednosti. Inovacije u vojnoj delatnosti su neophodne jer države postoje u dinamičnom, neizvesnom i konkurentnom strateškom okruženju u kojem stagnacija i nedovoljne vojne sposobnosti mogu rezultirati smanjenjem mogućnosti očuvanja, dostizanja i odbrane nacionalnih interesa. Ovaj rad predstavlja pokušaj pokretanja šire rasprave o značaju istraživanja organizacione kulture i primeni saznanja u funkcionisanju VS radi povećanja njene efikasnosti i delotvornosti. Osnovno pitanje ovoga rada je kakve promene organizacione kulture treba sprovesti kako bi se prekinuli negativni trendovi loše sprovedene reforme VS i povećala efikasnost u razvoju operativnih sposobnosti i upotrebi snaga VS u operacijama. Kako bi odgovorili na osnovno pitanje rada potrebno je razmotriti sledeće tri tvrdnje: u VS ne postoji jasna slika o stanju i vrednostima organizacione kulture. Organizaciona kultura je jedan od mnogih koncepata u oblasti strateških studija koje nisu dovoljno teoretski obrađene i usvojene od strane akademske i profesionalne zajednice u VS; inovativna, dinamična i adaptivna organizaciona kultura je poželjna jer može da podrži razvoj operativnih sposobnosti i upotrebu snaga VS u dinamičnom, neizvesnom i brzo promenljivom strategijskom i operativnom okruženju. Istorija je prepuna primera kada vojne snage nisu logično postupale u sopstvenom interesu, bilo donošenjem loših odluka ili neuspehom u predviđanju i prilagođavanju zahtevima okruženja i strateško liderstvo treba da definiše model promene organizacione kulture u VS kako bi se stvorili potrebni uslovi za razvoj operativnih sposobnosti i efikasnu upotrebu snaga. Sistem vrednosti i verovanja koji konstituiše organizacionu kulturu, može u velikoj meri da olakša, ali i da potpuno blokira proces promena u zavisnosti od orijentacije vrednosti kulture, kao i sposobnosti lidera da tim vrednostima upravljaju. U radu je dat opis organizacione kulture sa težištem na analizi organizacione kultrure u vojnim smagama, a zatim izvršena procena organizacione kulture u VS radi identifikovanja redlog odgovarajućeg modela promena koji može olakšati razvoj potrebne organizacione kulture VS.

Predmet rada je preispitivanje relevantnostii savremenog značaja klasičnog pristupa upotrebe strategija prisile i odvraćanja i njihove interakcije. U radu se predmet istraživanja razmatra kroz pregled literature i teorijskih stavova klasičnih mislilaca,a relevantnost i savremeni značaj njihovih stavova kroz analizu interakcije strategije prisile NATO i strategije odvraćanja SRJ pre i tokom agresije 1999. godine. Istraživačko pitanje rada je da li klasični pristupi upotrebe strategije prisile i odvraćanja zadržavaju svoju relevantnost i danas. Autori zaključuju da je najveći deo načela o primeni strategije prisile i odvraćanja relevantan i za današnju strategijsku praksu i nacionalnu bezbednost. Istaknuta je relevantnost načela eskalacije primene sile za uspeh strategije prisile, ali i manja relevatnost načela da su vojni ciljevi glavna meta u ovoj strategiji, već da su to civilni ciljevi i kritična infrastruktura protivnika. Imajući u vidu da su protivnički lideri centralna meta prema kojima je usmerena strategija prisile, tj. dekapitacija, jedan od zaključaka rada je da odvraćanje mora biti shvaćeno prvenstveno kao napor da se oblikuje razmišljanje potencijalnog agresora.

Управа за обуку и доктрину (Ј-7)ружана побуна и тероризам представљају специфичан облик оружаног насиља чији је циљ остваривање интереса неустав-ним и насилним путем и, због последица које могу изазвати, заузимају важно место у оквиру процењених изазова, ризика и претњи безбед-ности савремених држава. Теорористичке снаге и снаге оружане по-буне карактеришу неконвенционални оквири употребе силе и грубо кршење међународно признатих норми њене употребе. Појава и јача-ње ових снага у међународним односима резултат су могућности које пружа глобализација у сфери њихове промоције и изласка на међуна-родну сцену, па сила коју могу да примене може да прерасте у алар-мантну врсту насиља и свеопшту несигурност и угроженост на гло-балном нивоу.У супротстављању оваквим претњама војне снаге, иако суштински и најважније, нису довољне да одговоре на многе изазове који се ја-вљају у процесу управљања кризама изазваних деловањем терори-стичких снага и снага оружане побуне.Досадашња искуства и сазнања из праксе указују на одређене проблеме у употреби војних снага у свим облицима конкретног орга-низовања, без обзира на услове у којима су се ове претње појављи-вале. Ти проблеми углавном се односе на специфичности употребе војних снага против носилаца оружане побуне и тероризма, подели задатака и одговорности различитих снага безбедности и одбране на националном и међународном нивоу организовања снага у супротста-вљању овим претњама, сарадњи војних снага са осталим снагама, као и надлежностима у командовању и руковођењу у борби против снага оружане побуне и терористичких снага.Кључне речи: тероризам, оружана побуна, војне снаге Увод авремене државе у супротстављању терористичким снагама и снагама оружа-не побуне ангажују све елементе националне моћи. На основу досадашњих ис-кустава из таквог приступа употребе силе, уочено је да војне снаге, иако суштински и О С T Е Р О Р И З А М