У савременом друштву какво јеи наше већ двије деценије актуелнасу друштвена и нормативно-правнаопредјељења када је ријеч о дигита-лизацији процеса учења. Развојни путдигитализације процеса учења, одприједлога до афирмације, захтијеванаучна сазнања о томе у којој мјеритакво учење истински прихватајуученици, учитељи и родитељи.Експлицирајући релевантна тео-ријска полазишта, рад садржи ана-лизиране резултате емпиријског ис-траживања учења и емоција ученикау дигиталном окружењу на узорку од116 ученика осмог и деветог разредаса подручја Бањалуке и Приједора.Установљено је да не постоје стати-стички значајне разлике у процјенамаученика према полу и општем школ-ском успјеху, док је пронађена мини-мална статистички значајна повеза-ност између времена ког ученици про-веду радећи за рачунаром и њиховихпроцјена.

Иако се појам интеркултурализма јавио прије педесетак година, његови прин- ципи могу се проучавати на било ком мјесту гдје се укрштају различите кул- туре. Босна и Херцеговина одувијек је била мјесто различитих култура, неких устаљених и неких у транзицији. Аутор се у раду бави питањима интеркулту- ралног образовања посматраног у контексту образовних тенденција и дина- мизама, културних и демографских обиљежја народа, те политичких утицаја на подручју Босне и Херцеговине између Османског царства и Аустроугар- ске монархије. Циљ истраживања је да се истраже друштвене околности и специфичности образовања у посљедњим годинама владавине Османског царства и првим годинама владавине Аустроугарске монархије, те да се на ос- нову тога утврди присуство интеркултуралног образовања на подручју Босне и Херцеговине. Проучавајући релевантне изворе и литературу, аутор је дошао до закључка да упркос јасно изнесеном циљу новоформираних аустроугарских власти, живот у условима неприхватања културних и других различитости није могао подстицати интеркултуралну осјетљивост. Интенционално и тенденционално урушавање културе, вјере и нације народа Босне и Херцегови- не није ишло у прилог изградњи интеркултуралног идентитета.