Kratak sadržajUvod. Inhibitori protonske pumpe (IPP) primenjuju se u terapiji acido peptičkih poremećaja uključujući peptički ulkus, gastroezofagusni reflex, erozivni i neerozivni ezofagitis, Zollinger-Elissonov sindrom, Helicobacter pylori infekcije i profilaksu stres ulkusa. Dobro dokumentovana efikasnost i relativna bezbednost primene, doprineli su značajnom propisivanju IPP u praksi. Neželjena dejstva IPP nisu ozbiljna i javljaju se kod približno 1-3% lečenih pacijenata, bez značajnijih razlika među pojedinačnim predstavnicima. Dugotrajna terapija IPP povećava rizik od razvoja rebound hipersekrecije želudačne kiseline, pneumonije i enteralnih bakterijskih infekcija (dijareja izazvana sa Clostridium difficile), preloma kostiju i kardiovaskularni rizik pri istovremenoj primeni sa klopidogrelom. IPP ne izazivaju deficit gvožđa i vitamina B12, ali povećavaju rizik od razvoja hipomagnezemije. Većina iznetih podataka potiče iz retospektivnih kohort i case-control studija. Da bi se utvrdila tačna uzročno posledična povezanost između IPP i neželjenih događaja neophodno je sprovesti velika prospektivna, randomizirana, kontrolisana klinička ispitivanja. Mnogo racionalnija upotreba IPP smanjila bi troškove u zdravstvu i osigurala njihovu bezbedniju primenu.Ključne reči: inhibitori protonske pumpe, dugotrajna primena, neželjena dejstva UvodInhibitori protonske pumpe (IPP) predstavljaju najefikasniju grupu antisekretornih lekova, koji su za samo nekoliko godina postali lekovi prvog izbora za sva stanja koja su praćena hiperaciditetom tj. pojačanim lučenjem želudačne kiseline. Tako su glavne indikacije za njihovu primenu peptički ulkus, erozivni i neerozivni refluksni ezofagitis, Zollinger-Ellisonov sindrom, infekcija izazvana bakterijom Helicobacter pylori (u okviru kombinovane terapije), kao i profilaksa stres ulkusa. Derivat benzimidazola -omeprazol prvi je

2 Institut za farmakologiju i toksikologiju, Medicinski fakultet Priština sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Srbija 3 Institut za patofiziologiju, Medicinski fakultet Priština sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Srbija Kratak sadržajSve je veći broj istraživanja koja otkrivaju da mnogi lekovi ispoljavaju neže-ljene efekte na mineralnu gustinu i strukturu koštanog tkiva. Brojne studije su pokazale da neki lekovi mogu biti "štetni za kost" kao što su: glukokortikoidi, hormoni štitaste žlezde, antiepileptici, antidepresivi, aromatični inhibitori, gonadotropin oslobađajući agensi, kontraceptivi, antiretrovirusni lekovi, diuretici Henleove petlje, inhibitori protonske pumpe (IPP) i drugi. Uravnoteženi balans u primeni lekova za vreme dugotrajne terapije izazovan je i zahtevan posao lekara u primarnoj i sekundarnoj praksi i zavisi od njihove upućenosti o odnosu između koristi i štetnosti primenjenih medikamenata. Određivanje statusa skeleta pacijenta pre započinjanja terapije nekim od tzv. "lekova štetnih za kost", veoma je važno i omogućava individualan pristup u terapiji.Ključne reči: osteoporoza, dugotrajna medikacija, "lekovi štetni za kost" UvodKost čini osnovnu potporu ljudskom telu i za održavanje njene homeostaze mora postojati ravnoteža između stvaranja i razgradnje koštanog tkiva. Gustina i mikroarhitektonska struktura kostiju se tokom života menjaju i zavise od mnogih faktora. Poznato je da se svakih osam do deset godina koštano tkivo čitavog skeleta fiziološki zameni.Osteoporoza predstavlja sistemski poremećaj skeleta nastao kao posledica gubitka koštane mase [1] i mikroarhitekture kostiju, čije su najteže komplikacije prelomi. Ona je zapravo posledica disbalansa u remodelovanju kosti na račun pojačanih kataboličkih procesa (pojačana funkcija osteoklasta, a smanjena osteoblasta). Uobičajeno je da se mineralna gustina kostiju određuje dvostrukim rentgen-apsorpcionim (DXA) osteodenzimetrima pri čemu je bitno odrediti i broj odstupanja (SD) od srednjih vrednosti (DXA T-score), naročito za mlađe