Deciding by discretionary power on application for admission to the citizenship of the Republic of Serbia: The limits of the constitutional control

Abstract

Сажетак: У раду ће бити анализиране границе уставносудског испи-тивања одредби закона којима се овлашћују органи управе да одлучују на основу слободне оцене приликом доношења управног акта. Повод за ову ана-лизу је пример из праксе Уставног суда Србије пред којим је оспорена одгова-рајућа одредба Закона о држављанству Републике Србије која укључује од- УВОДПо дефиницији, држављанство представља посебан правни однос јав-ноправног карактера између одређеног лица и државе из које произлазе ----------1 Рад је резултат истраживања на пројекту "Теоријски и практични проблеми стварања и примене права (Србија и ЕУ) који финансира Правни факултет у Новом Саду из сопствених извора. Наташа Н. Рајић, Одлучивање по захтеву за пријем у... (стр. 1911-1924) 1912 међусобна права и обавезе.2 Ово је однос који настаје на основу једностра-но изјављене воље надлежних органа, што је типично за управно-правне односе.3 Држава суверено прописује која лица и под којим условима стичу њено државњанство, при чему, ако је реч о натурализацији или престанку држављанства отпустом, воља појединца има одговарајући значај али само као један од прописима предвиђен услов за заснивање или престанак овог односа.4 Са уставноправног становишта, термин држављанин представља апстрактну особу сведену на политичка права. 5У пракси Уставног суда отворило се занимљиво питање које се тиче граница уставносудског испитивања одредби закона којима се овлашћују органи управе да одлучују на основу слободне оцене приликом доношења управног акта. Прецизније, пред Уставном судом Србије оспорене су од-редбе закона које се у садржинском смислу односе на питање одлучивања по захтеву за пријем односно престанак држављанства, на начин који укључује слободну оцену Министарства унутрашњих послова, као органа управе у чији делокруг спадају послови државне управе из области држа-вљанства.Овај начин одлучивања органа управе, наиме, представља, овлашћење прописано Законом о општем управном поступку, по којем органи управе у управним стварима у којима су законом овлашћени, имају извесну слободу у погледу одабира садржине диспозитива решења односно управног акта којим се окончава управни поступак. Та слобода је законом двоструко огра-ничена: најпре, границама овлашћења, а потом и циљем због којег је такво овлашћење дато.6 Специфичност оваквог вида одлучивања скопчана је са изналажењем најбољег начина заштите општег интереса кроз избор једне од законом опредељених могућности. Ипак, иако опредељен законом, овај вид одлучивања органа управе са собом носи одговарајућу количину слободе која измиче чисто правној контроли. Из тог разлога је занимљиво отворити питање граница и квалитета ове контроле и градативно их поставити и саме-рити у односу на судску и уставносудску. Питање судске контроле управ-них аката који се доносе на основу дискреционе оцене сматра се увелико ап-солвираним, па ће рад бити концентрисан на уставносудску, нормативну контролу законске одредбе којом се прописује овакво овлашћење. Скора-шња пракса Уставног суда бележи такав случај, па ће његова анализа ближе појас...