Са же так: Рас пу шта ње пар ла мен та пред ста вља ка рак те ри сти ку си сте ма ме ке по де ле вла сти. Овај устав ни ин сти тут је нај о збиљ ни ји меха ни зам про тив те же у од но су на ин стру мен те пар ла мен тар не кон тро ле вла де. Ње го ва при ме на, по пра ви лу, прет по ста вља не раз ре шив кон фликт у од но си ма пар ла мен та и вла де. Оту да jе основ ни сми сао овог ин сти ту та пре се ца ње та кве по зи ци је ко ја по сто ји из ме ђу пар ла мен та и вла де и из ноше ње та квог кон флик та пред гра ђа не као из вор не но си о це су ве ре ни те та. Пр во пи та ње ко је је отво ре но у ра ду је сте да ли је оправ да но упо тре би ти ин сти тут рас пу шта ња пар ла мен та у си ту а ци ји ка да не по сто ји озбиљ ни ји кон фликт у од но си ма пар ла мен та и вла де, ка да је вла да по др жа на ста билном пар ла мен тар ном ве ћи ном. Дру го пи та ње ко је се у ра ду отва ра је сте: да ли акт о рас пу шта њу пар ла мен та мо же би ти пред мет прав не кон тро ле. Кључ нере чи: пар ла мент, вла да, шеф др жа ве, рас пу шта ње пар ла мента, прав на кон тро ла. Dis so lu tion of Par li a ment-Exer ci sing or Abu sing of Con sti tu ti o nal Aut ho ri za ti ons Ab stract: Dis so lu tion of par li a ment is a fe a tu re of a soft system of di vi sion of po wer. This con sti tu ti o nal in sti tu te is the most se ri o us co un ter we ight mec hanism in re la tion to the in stru ments of par li a men tary con trol of the go vern ment. Ap pli ca tion of this in sti tu te, as a ru le, pre sup po ses an un re sol ved con flict in the re la ti ons bet we en par li a ment and go vern ment. Hen ce the main pur po se of this in sti tu te is to cut such a po si tion that exists bet we en par li a ment and go vern ment and to bring such a con flict to the ci ti zens as the ori gi nal hol ders of so ve re ignty. The first qu e sti on that is ope ned in this pa per is whet her it is ju sti fi a ble to use this in sti tu te in a si tu a tion of non-exi sten ce of se ri o us con flict in re la ti ons bet we en par li a ment and go vern ment, when go vern ment is sup por ted by sta ble par li a men tary ma jo rity. The se cond qu e sti on that is ope ned in this pa per is whet her the act re gar ding the dis so lu tion of par li a ment can be su bject of le gal con trol.

Constitutional court, as a special institution of the centralised system of constitutional control, takes significant place in a modern constitutional state. The aim of this paper is to indicate the main features of Italian and Serbian constitutional courts and their role in the development of constitutional systems. The analysis will cover the scope and quality of their competences, the way on which they interpret the constitutional text and the quality of dialogue they develop with judicial and political organs. The special focus will be put on the role of the Italian Constitutional court in protection of constitutional identity which seems to have the key role in the development of the European constitutionalism today.

Са же так: Про цес де цен тра ли за ци је је оп ште евр оп ски про цес, ко ји под јед на ко за хва та др жа ве ко је су чла ни це Евр оп ске уни је, као и оне ко је то ни су али су у по ступ ку при кљу чи ва ња. Са ма Евр оп ска уни ја је де цен трали за ци ју и ве р ти кал ну ор га ни за ци ју вла сти од но сно њи хо во пре у ре ђе ње на од ре же ним на че лим, по ста ви ла као за да так сви ма. * Рад је на стао као ре зул тат ис тра жи ва ња за 2016. го ди ну у окви ру про јек та Прав на тра ди ци ја и но ви прав ни иза зо ви, ко ји се фи нан си ра сред стви ма Прав ног фа кул те та у Но вом Са ду. Овај рад је пр ви у ни зу од ра до ва ко ји ће се ба ви ти упо ред ном ана ли том исто вет них про це са: де цен тра ли за ци је и ре фор ме вер ти кал не ор га ни за ци је вла сти у Ср би ји и Хр ват ској, а по том и у Сло ве ни ји. Док у овом ра ду ана ли за об у хва та са мо устав не нор ме, сле де ћи рад ће се ба ви ти ана ли зом тек сто ва и нор ми ко ји се на ла зе у устав ним за ко ни ма и за ко ни ма, а до ти чу се или ре гу ли шу на ве де не про це се и те ма ти ку.

Сажетак: У раду ће бити анализиране границе уставносудског испи-тивања одредби закона којима се овлашћују органи управе да одлучују на основу слободне оцене приликом доношења управног акта. Повод за ову ана-лизу је пример из праксе Уставног суда Србије пред којим је оспорена одгова-рајућа одредба Закона о држављанству Републике Србије која укључује од- УВОДПо дефиницији, држављанство представља посебан правни однос јав-ноправног карактера између одређеног лица и државе из које произлазе ----------1 Рад је резултат истраживања на пројекту "Теоријски и практични проблеми стварања и примене права (Србија и ЕУ) који финансира Правни факултет у Новом Саду из сопствених извора. Наташа Н. Рајић, Одлучивање по захтеву за пријем у... (стр. 1911-1924) 1912 међусобна права и обавезе.2 Ово је однос који настаје на основу једностра-но изјављене воље надлежних органа, што је типично за управно-правне односе.3 Држава суверено прописује која лица и под којим условима стичу њено државњанство, при чему, ако је реч о натурализацији или престанку држављанства отпустом, воља појединца има одговарајући значај али само као један од прописима предвиђен услов за заснивање или престанак овог односа.4 Са уставноправног становишта, термин држављанин представља апстрактну особу сведену на политичка права. 5У пракси Уставног суда отворило се занимљиво питање које се тиче граница уставносудског испитивања одредби закона којима се овлашћују органи управе да одлучују на основу слободне оцене приликом доношења управног акта. Прецизније, пред Уставном судом Србије оспорене су од-редбе закона које се у садржинском смислу односе на питање одлучивања по захтеву за пријем односно престанак држављанства, на начин који укључује слободну оцену Министарства унутрашњих послова, као органа управе у чији делокруг спадају послови државне управе из области држа-вљанства.Овај начин одлучивања органа управе, наиме, представља, овлашћење прописано Законом о општем управном поступку, по којем органи управе у управним стварима у којима су законом овлашћени, имају извесну слободу у погледу одабира садржине диспозитива решења односно управног акта којим се окончава управни поступак. Та слобода је законом двоструко огра-ничена: најпре, границама овлашћења, а потом и циљем због којег је такво овлашћење дато.6 Специфичност оваквог вида одлучивања скопчана је са изналажењем најбољег начина заштите општег интереса кроз избор једне од законом опредељених могућности. Ипак, иако опредељен законом, овај вид одлучивања органа управе са собом носи одговарајућу количину слободе која измиче чисто правној контроли. Из тог разлога је занимљиво отворити питање граница и квалитета ове контроле и градативно их поставити и саме-рити у односу на судску и уставносудску. Питање судске контроле управ-них аката који се доносе на основу дискреционе оцене сматра се увелико ап-солвираним, па ће рад бити концентрисан на уставносудску, нормативну контролу законске одредбе којом се прописује овакво овлашћење. Скора-шња пракса Уставног суда бележи такав случај, па ће његова анализа ближе појас...

No abstract