УводЈош фрагилне и неартикулисане, у историцистичком деветнаестом веку (Heking, 2005: 132), у периоду када су природне науке већ одавно освојиле те-риторије својих предмета, хуманистичке науке су морале да "открију" једино Социолошки преглед, vol. XLIX (2015), no. 3, стр. 349-363 349 што им је тада преостајало -човека. Јер "пре краја осамнаестог века човек ни-је постојао. Није постојала ни снага живота, ни плодност рада, ни историјска ду-бина језика. Градитељско знање је само за себе недавно конструисало ту креа-туру и то пре мање од двеста година: али тај човек је брзо остарио..." (Fuko, 1971: 350). Остарио је зато што је био увучен у историју, у време пролазности, у трајање и скончавање. У историзованом триједру живота-рада-језика "от-кривен" је човек као предмет будућих хуманистичких наука. Али то што је чо-век тако брзо остарио говори о историцизовању историје. Епистемолошком хе-гемонијом темпоралног наратива сломљени су мртви и непокретни простори историје природе, анализе богатства и рефлексија о језику. Сломљена је "анали-тика коначности" (ibid., 353) у којој је динамика била заробљења у "табеларни простор" (ibid., 316) поретка ствари -"ванвременским правоугаоником" (ibid., 189) живота (биологије) који је стварао триједар хербаријум-колекције-бота-ничке баште. Био је то епистемолошки слом, велики "скок од Поретка до Исто-рије" (ibid., 268); скок од укоченог триједра језик/представа-табела-размена ка временском триједру језик/исказ-живот-рад (филологији-биологији-политичкој економији).У том триједру, дакле, човек је оживео као биће које ради (производи вред-ности), које говори (које је дикурзивно) и које се репродукује у новом облику -као популација. Међутим, чини се да се у том триједру крије и један привидни парадокс -у "судару" простора и времена, географије и историје са човеком. Пошто је откривен кроз конститутивни епистемолошки триједар као "контину-иран простор" у којем човек живи, ради и говори, то биће је обухваћено исто-ријом -па тиме више и нема историју, или је она непотребна: "Људско биће не-ма више историје: боље речено, пошто говори, ради и живи, оно је, у самој су-штини, обухваћено историјом, која му није ни потчињена ни хомогена" (ibid., 407). Заправо, антропологизовани човек рада-живота-говора је универзализо-ван и тиме ослобођен историчности -"човек који се јавља почетком 19. века је 'дезисторизиран'" (ibid., 407). Парадокс је похрањен не у самој историји, већ у историцизованој антропологији: "'Антропологизација' је у наше време велика опасност у фквиру самог знања" (ibid., 387). То је била суштинска нестабил-ност на коју су пристале науке о човеку. Али, бежећи од нестабилности, исто-рија је послужила као "последње прибежиште дијалектике" (Fuko, 2010а: 8) Међутим, за историзоване друштвене науке било је тешко да се одвоје од "богатства" историјског и да се врате простору. Да су се друштвене науке вра-тиле старој концепцији статичних простора, шта би оне у таквим просторима уопште истраживале? Шта бисмо радили у таквим просторима ми, навикнути на динамику и промене које је нудила ис...