Kao tehnika finansiranja izvoza, forfeting se u poslovnoj praksi najčešće ogleda u prenosu (prodaji) menice. Jedna od ključnih odlika forfetinga predstavlja isključenje odgovornosti prenosioca (prodavca potraživanja, forfetiste) za naplativost potraživanja koje je predmet forfetinga. U situaciji kada je predmet forfetinga potraživanje sadržano u menici, isključenje odgovornosti prenosioca za naplativost potraživanja postiže se tako što se, prlikom prenosa (indosiranja) menice, u menično pismeno unese klauzula „bez regresa“, odnosno „bez obaveze“. Uporednopravno gledano, propisi koji regulišu menicu kao hartiju od vrednosti razlikuju se, između ostalog, i po pitanju domašaja klauzule „bez regresa“. Isključenje regresne odgovornosti za naplativost menice u nekim pravnim sistemima rezervisano je za širi krug regresnih dužnika, dok je u nekim pravnim sistemima krug subjekata koji se ovom klauzulom mogu služiti uži. Domašaj klauzule „bez regresa“ bitno utiče na tehniku kreiranja menice za potrebe forfetiranja. Stoga autorka u ovom radu analizira domašaj pomenute klauzule u pojedinim uporednopravnim sistemima, a sve u kontekstu forfetiranja menice. Ideja je da se, najpre, po sprovedenoj analizi, uoči postoje li i koji si nedostaci važećih rešenja uporednopravnih sistema, te da se ispita na koji način se oni odražavaju na forfeting posao. Cilj rada se takođe ogleda i u nastojanju autorke da iznađe praktično rešenje za otklanjanje negativnih posledica ograničenog domašaja klauzule „bez regresa“ na forfeting menice u aktuelnom pravnom okruženju. Najzad, ideja autorke sastoji se i u iznalaženju adektvanog predloga za pro futuro unapređenje trenutnog stanja kako domaćeg zakonodavstva, tako i uporednopravnih meničnih zakonodavstava, a sve u cilju podsticanja daljeg rasta atraktivnosti forfeting posla.