Forming Ethical Identities in Early Childhood Play

The Efficacy of Drama in Field Experience: A Qualitatıve Study Using Maxqda

“…They also made suggestions for faculty members who give drama lectures regarding the delivery of drama course. In line with the positive impact of drama on learning, many studies have yielded similar results (i.e., Aykaç, 2008;Edmiston, 2008;Duban & Düzgün, 2013;Güllü, 2009;Rosler, 2008;Sawyer, 2004;Selmanoğlu, 2009;Yamamoto, 2015;Yılmaz, 2006). In this vein, drama can be considered not only as an effective pedagogical method to increase achievement scores of students alongside other instructional methods (Lee, Patall, Cawthon, & Steingut, 2014), but also as a teaching method to make students cognitively physically active in teaching and learning process in today's classrooms (Courtney, 1989).…”

The Heteroglossic World of Preschoolers' Pretend Play

“…Such experiences may be useful for children in other areas of the language curriculum, particularly in the creation of texts and constructing meaning from text. Applying Bakhtin's theory to play, children learn perspective-taking as they shift from monologic positions to dialogic positions (Edmiston, 2008). The 'pedagogy of listening and radical dialogue' (Dahlberg & Moss, 2005, p. 98) resonates with Bakhtin's theories of self.…”

“…Few researchers (Dyson, 1994(Dyson, , 1997Sawyer, 1996Sawyer, , 1997Gillen, 2002;Edmiston, 2008) have examined Bakhtin's framework emphasizing a dialogic view of language. This study illustrates how a Bakhtinian framework can be useful when examining the heteroglossic world of pretend play.…”

Guidelines for social support to child play

“…Актуелним теоријским разматрањима крајности у сагледавању игре су превазиђене и може се закључити постојање сагласности да је игра вредна, али се питању у чему њена вредност лежи приступа из различитих позиција. Из перспективе модерног схватања уређености света и аутономије субјекта (Dahlberg et al, 1999), у детињству виђеном као периоду сазревања и развоју као стабилном следу корака у остваривању људске природе игра носи вредност као "припрема за будућност" (Erickson, 1963;Spencer, 1873;Sutton Smith 1994, према: Edminston, 2008; 6) и сигурно окружење у ком дете учи границе (VanderVen, 2004), овладава социјалним правилима и културним нормама (Freysinger, 2006) и увежбава друштвено прихватљиве улоге одраслог (Edminston, 2008), али и као начин да се "побегне од живота" (VanderVen, 2004: 170), да се поврати виталност и да се лакше суочи с изазовима које носи пут развоја ега (Freysinger, 2006). Из перспективе постмодерних разумевања комплексности и динамичности света, па тиме и разумевања детињства као социокултурног конструкта и друштвене категорије вредне по себи (Krnjaja i Pavlović Breneselović, 2013) и разумевања развоја као флуидног и релационог процеса преиспитивања и грађења вишеструких идентитета (Gevric i Krib, 2012), игра носи вредност како за дете тако и за одраслог као комплексан адаптивни систем (VanderVen, 2006: 409), капацитет флексибилности у дејству (Marjanović, 1979), специфично искуство сопства и света (Henricks, 2014) и феномен у ком отварамо коауторски простор (Feezell, 2013) за заједничко истраживање и грађење значења (Krnjaja, 2012).…”