1 Klinika za psihijatriju, Klinički centar Srbije, Beograd, Srbija 2 Odeljenje za psihologiju, Filozofski Fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, Srbija Rad je saopšten u celini na XLIV edukativnom seminaru Klinike za psihijatriju KCS pod nazivom "Psihijatrija u svetlu neuronauke", održanom od 1−2 novembra 2017. u Beogradu.
Kratak sadržajPatološka impulsivnost i/ili kompulzivnost karakterišu širok spektar mentalnih poremećaja uključujući poremećaje kontrole impulsa, opsesivno-kompulzivni poremećaj i srodne poremećaje, poremećaje ličnosti, zavisnost od supstance, bihejvioralne adikcije, itd. Impulsivnost je kompleksna, multidimenziolna crta ličnosti koja se sastoji iz najmanje dve dimenzije: dezinhibicije (impulsivne akcije) i impulsivnog donošenja odluka ili impulsivnih izbora, uz potcenjivanje mogućnosti potencijalno opasnih posledica (npr. agresija, patološko kockanje, hiperseksualnost, itd). Kompulzivnost se pak odnosi na repetitivna, ritualizovana ponašanja koja se izvode prema određenim pravilima i na određeni način, najčešće da bi se redukovali anksioznost ili diskomfor. Kao zajedničko, dele nesposobnost da se zaustavi ili odloži repetitivno ponašanje. Tokom vremena impulsivno ponašanje može postati kompulzivno (gubi karakteristiku uzbuđenja), a kompulsivno ponašanje može postati impulsivno (pojačano habituacijom). Mnogi psihijatrijski poremećaji uključuju elemente kompulzivnosti i impulsivnosti, sa različitom predominacijom u različitim stadijumima poremećaja (npr. kod zavisnosti od supstance impulsivnost dominira u ranim stadijumima poremećaja, a kompulzivnost u kasnijim).Neurobiološke osnove impulsivnosti i kompulzivnosti mogu uključiti ekscitatorne neurotransmitere kao što su dopamin, norepinefrin i glutamat, ili inhibitorne neurotransmitere kao što su serotonin i gamaaminobuterna kiselina, kao i disfunkciju na relaciji prefrontalni korteks-limbički sistem. Povećana aktivnost frontalnog lobusa