Posebnost odnosa strateške kulture i strategije

Abstract

Универзитет одбране у Београду, Институт за стратегијска истраживања ад разматра специфичан однос стратешке културе и стратешке мисли, односно утицај стратешке културе на садржај и смер стратешких избора и одбрамбену оријентацију једног друштва. Општа је сагласност да стратешка култура, иако недовољно теоријски уобличен конструкт, врши значајан утицај на карактер и смер одлука које елита једног коликтивитета доноси у заштити фундаменталних националних вредности и интереса. Међутим, у покушају да се тај однос садржајније квалификује, посебно да се те релације квантификују, јављају се тешко решиви методолошки и други проблеми.Једна од основних дилема која прати однос стратешке културе и стратегије јесте њихова различита филозофска, политичка, културолошка и сазнајна утемељеност, имајући у виду да је стратешка култура подједнако заснована на рационалним и, још више, ирационалним одређењима, док је стратегија примарно рационално утемељена активност. Наиме, стратешка култура подразумева укупност деловања географских, историјских, религијских, вредносних и других одређења једног колективитета, док стратешка мисао подразумева јасно методолошко и рационално вођено промишљање о начинима заштите виталних националних интереса. Из чињенице да је управо стратешка култура производ не само рационалних већ и ирационалних сила произилази тешкоћа њеног односа са стратегијом као ексклузивно интелектуалне активности највишег реда. Да ли је реално очекивати да стратешка култура, као феномен који није у пуној мери рационално утемељен, има јасно уочљив утицај на стратегију као рационално просуђивање?Не спорећи тешкоће које прате однос стратешке културе и стратегије, полазна хипотеза рада темељи се на ставу да стратешка култура утиче на значајне аспекте стратешке мисли, посебно када је реч о начину на који се перципира војна сила и њено коришћење у заштити примарних вредности и интереса једног друштва.Кључне речи: стратешка култура, идентитет, стратегија, војна сила Увод ултура као приврженост специфичним формама понашања, као и онога што људи мисле о себи, друштву и свету у којем живе, све више постаје прворазредни фактор у обликовању начина на који људи дефинишу свој однос и понаша-Р К