No abstract

U tekstu se analizira američko-kinesko nadmetanje koje ima progresivnu tendenciju i svojom kompleksnošću teško je kontrolisano što čini realnim opasnost od dalje intenzivne radikalizacije njihovih odnosa. Taj rivalitet dobija posebne dimenzije na prostoru azijskog Pacifika čija jedinstvena geopolitička osobenost podstiče snažnu koncentrisanost američko-kineskih interesa, SAD da ospore sve jasniji smer diskreditacije sopstvene moći, a Kine da potvrdi svoje sve izvesnije liderstvo. Konfrontiranost njihovih interesa upućuje na neizvesnost u pogledu budućih bezbednosnih trendova na prostoru azijskog Pacifika. Kroz prizmu realpolitičke teorije međunarodnih odnosa i nadmetanja za moć kao suštinskog određenja odnosa među državama, kao i geopolitičkih škola koje ističu primarni značaju pomorske moći, u fokusu istraživačke pažnje su analiza strateških opredeljenja i ambicija SAD i Kine na azijskom Pacifiku kao jednom od najznačajnijih geopolitčkih središta savremene svetske politike. Komparacija strateških ambicija i na njima zasnovanih politika u kojima strateška osetljivost Istočnog i Južnokineskog mora ima poseban značaj, jasno nagoveštava dugoročnu suprotstavljenost američko-kineskih interesa, čineći tako konfliktni kontekst dominantnim u njihovim bilateralnim odnosima. Konfliktni potencijal u njihovim odnosima primarno će određivati karakter odnosa u regionu, doprinoseći da odnosi na tom prostoru budu, kompleksni, nejasni i potencijalno eksplozivni. Autori zaključuju da nadmetanje Kine i SAD ima narastajući tok koji će, imajući u vidu izražen trend snažne polarizacije odnosa u međunarodnoj politici, uključujući i nesagledive posledice pandemije Korona virusa koja nastavlja da još intenzivnije diskredituje poredak koji je uspostavio zapadni svet, dodatno zaoštravati potencijalni sukob SAD i Kine na azijskom Pacifiku kao globalnom čvorištu savremenog sveta.

Универзитет одбране у Београду, Институт за стратегијска истраживања ад разматра специфичан однос стратешке културе и стратешке мисли, односно утицај стратешке културе на садржај и смер стратешких избора и одбрамбену оријентацију једног друштва. Општа је сагласност да стратешка култура, иако недовољно теоријски уобличен конструкт, врши значајан утицај на карактер и смер одлука које елита једног коликтивитета доноси у заштити фундаменталних националних вредности и интереса. Међутим, у покушају да се тај однос садржајније квалификује, посебно да се те релације квантификују, јављају се тешко решиви методолошки и други проблеми.Једна од основних дилема која прати однос стратешке културе и стратегије јесте њихова различита филозофска, политичка, културолошка и сазнајна утемељеност, имајући у виду да је стратешка култура подједнако заснована на рационалним и, још више, ирационалним одређењима, док је стратегија примарно рационално утемељена активност. Наиме, стратешка култура подразумева укупност деловања географских, историјских, религијских, вредносних и других одређења једног колективитета, док стратешка мисао подразумева јасно методолошко и рационално вођено промишљање о начинима заштите виталних националних интереса. Из чињенице да је управо стратешка култура производ не само рационалних већ и ирационалних сила произилази тешкоћа њеног односа са стратегијом као ексклузивно интелектуалне активности највишег реда. Да ли је реално очекивати да стратешка култура, као феномен који није у пуној мери рационално утемељен, има јасно уочљив утицај на стратегију као рационално просуђивање?Не спорећи тешкоће које прате однос стратешке културе и стратегије, полазна хипотеза рада темељи се на ставу да стратешка култура утиче на значајне аспекте стратешке мисли, посебно када је реч о начину на који се перципира војна сила и њено коришћење у заштити примарних вредности и интереса једног друштва.Кључне речи: стратешка култура, идентитет, стратегија, војна сила Увод ултура као приврженост специфичним формама понашања, као и онога што људи мисле о себи, друштву и свету у којем живе, све више постаје прворазредни фактор у обликовању начина на који људи дефинишу свој однос и понаша-Р К

A lot of arguments support the view that the so-called Republic of Kosovo represents a model of a state that is based on violence, injustice, imposition and the absence of any idea of compromise. The national arrogance and aggressive ideas of Greater Albania, as well as the megalomaniac, violent and undemocratic character of the actions of the interim authorities in Prishtina, represent a real danger for further dissolution of the Balkans, which is why this area is perceived as an area of unfinished conflicts. From the point of view of accomplishing national interests, Kosovo and Metohija represents the greatest security challenge for the Republic of Serbia. The danger of further collapsing and diminishing the Serbian ethnic space, especially of changing the original Serbian character of the southern Serbian province and threatening the identity heritage of the Serbian nation represent particularly dangerous trends in the conflictual character of relations between Serbs and Albanians. The importance of Kosovo and Metohija and the severity and complexity of the problem that the southern Serbian province faces emphasize the necessity of defining a long-term strategy for its solution. With its content, it has to be a clear expression of conceptual readiness for solving the complex Kosovo-Metohija problem. At the basis of such a strategy, which is the starting hypothesis of this paper, is the necessity of redefining the relationship between the Serbian and Albanian nation and stopping the inertia of centuries-old mistrust and animosity between them. The stated position, which has a strategic character, is the cornerstone of the security stabilization and reintegration of Kosovo and Metohija. The main methodological procedures of the research process in this paper are comparative historical method and the method of document content analysisthe case study method, comparative analysis method and historical method.