Kratak sadržajUvod. Inhibitori protonske pumpe (IPP) primenjuju se u terapiji acido peptičkih poremećaja uključujući peptički ulkus, gastroezofagusni reflex, erozivni i neerozivni ezofagitis, Zollinger-Elissonov sindrom, Helicobacter pylori infekcije i profilaksu stres ulkusa. Dobro dokumentovana efikasnost i relativna bezbednost primene, doprineli su značajnom propisivanju IPP u praksi. Neželjena dejstva IPP nisu ozbiljna i javljaju se kod približno 1-3% lečenih pacijenata, bez značajnijih razlika među pojedinačnim predstavnicima. Dugotrajna terapija IPP povećava rizik od razvoja rebound hipersekrecije želudačne kiseline, pneumonije i enteralnih bakterijskih infekcija (dijareja izazvana sa Clostridium difficile), preloma kostiju i kardiovaskularni rizik pri istovremenoj primeni sa klopidogrelom. IPP ne izazivaju deficit gvožđa i vitamina B12, ali povećavaju rizik od razvoja hipomagnezemije. Većina iznetih podataka potiče iz retospektivnih kohort i case-control studija. Da bi se utvrdila tačna uzročno posledična povezanost između IPP i neželjenih događaja neophodno je sprovesti velika prospektivna, randomizirana, kontrolisana klinička ispitivanja. Mnogo racionalnija upotreba IPP smanjila bi troškove u zdravstvu i osigurala njihovu bezbedniju primenu.Ključne reči: inhibitori protonske pumpe, dugotrajna primena, neželjena dejstva
UvodInhibitori protonske pumpe (IPP) predstavljaju najefikasniju grupu antisekretornih lekova, koji su za samo nekoliko godina postali lekovi prvog izbora za sva stanja koja su praćena hiperaciditetom tj. pojačanim lučenjem želudačne kiseline. Tako su glavne indikacije za njihovu primenu peptički ulkus, erozivni i neerozivni refluksni ezofagitis, Zollinger-Ellisonov sindrom, infekcija izazvana bakterijom Helicobacter pylori (u okviru kombinovane terapije), kao i profilaksa stres ulkusa. Derivat benzimidazola -omeprazol prvi je