Sažetak
UvodS obzirom na to da je akutni bol praiskonski zaštit-ni simptom, a da je hronični bol označen kao bolest savremenog čoveka, zbrinjavanje obe vrste bola, prema Montrealskoj deklaraciji, predstavlja osnovno pravo svakog čoveka i etički imperativ 1 . U eri dobro razvijene farmaceutske industrije, postoji ogroman pritisak društva za proizvodnju novih grupa farmakoloških sredstava u cilju tretiranja bolnih stanja.Osnovna mana novih grupa lekova je nedovoljno poznati spektar neželjenih dejstava, koji se otkriva nakon dovoljno duge upotrebe u praksi. Kako navodi Pharmacy Times iz 2011. godine 2 , za dobijanje odobrenja od Federal drug administration (FDA) za plasiranje novog leka na tržište, potrebno je ogromno finansijsko ulaganje i prelazak dugog puta u sprovođenju pretkliničkih i kliničkih istraživanja. Na primer, 1996. godine, 53% podnetih zahteva za sprovođenje kliničkog istraživanja bilo je odobreno od strane FDA, za razliku od 19% zahteva koliko je bilo podržano 2009. godine 3 . Taj trend se i dalje održava. Ono što je preporuka ovih autora je da se stari, već dobro poznati farmakološki profil lekova proširi novim indikacionim područjem (eng. prepurposing) i da se poznate farmakokinetske i farmakodinamske osobine iskoriste za unapređenje formulacije leka (eng. preformulation). Kroz navedena dva procesa, prolaze neki od najmoćnih medikamenata iz palete multimodalnog pristupa terapiji bola.Kako navode Wu i saradnici, multimodalni pristup lečenju akutnog postoperativnog bola, koji obuhvata i upotrebu modulatora bola, terapijski je pristup koji bi poboljšao kontrolu bola i smanjio potrebu za primenom opioida 4 . Međutim, problematika koju ističu ovi autori se odnosi na širok dijapazon primenjenih doza istog leka, kombinaciju različitih tehnika u različitoj vrsti hirurgije, a sve to ne stvara podlogu za formiranje jednog konzistentnog zaključka. Nasuprot ovom podatku, u tertmanu hroničnog nemalignog bola, primena multimodalnog pristupa i modulatora bola je neophodan terapijski pristup s obzirom na komplek-