Овај рад је теоријски и методолошки ограничен на један уски аспекат Првог светског рата -на улогу медикализованих ангажмана страних женских мисија. Случај Србије у том контексту није од посебне важности само због тежине, драматичности и трагичности последица Великог рата, већ и због тога што је међународни, доминантно женски ангажман, служио као латентни механизам трансфера медикализованих политичких и друштвених технологија и пракси које у то време овде нису постојале. У раду су анализирани услови и узроци који су генерисали промене у друштвеним улогама жена, које су се односиле на њихов активизам, професионалност, мобилизацију и ангажмане у лекарским и добротворним мисијама током Великог рата, с обзиром на то да се тај историјски догађај може посматрати и као прекретница у друштвеној партиципацији жена, односно у контексту промена у култури односа међу половима. Други фронт као фронт мисионарске борбе са епидемијама, заразама, болесницима, рањеницима, сиромаштвом, глади, избеглицама и збрињавањем ратне сирочади однео је више од трећине укупних ратних жртава у Србији. У раду закључујемо да су друштвена збивања на том фронту, захваљујући медицинској кампањи, представљала не само трансфер медикализованих технологија контроле, лечења и превентиве над становништвом -дакле свега онога што је стратешки недостајало Србији тог времена -већ и темеље нове биополитике.