У посљедње вријеме у оквирима образовне дјелатност велика пажњапосвећује се дефинисању и усвајању образовних стандарда и критеријума са тежњом дасе циљеви и задаци наставе преведу на конкретан језик који ће што прецизније описатиуспјех ученика. У самом процесу креирања смјерница и упутстaва, формулисањаочекиваних исхода, осмишљавања инструмента за мјерење школског постигнућа, скорода се у потпуности запоставља један од кључних чинилаца не само образовног него идруштвеног развоја – даровитост и креативност.

Школовање наставничког кадра код нас траје углавномчетири године. Још увијек су на прилично традиционалан начин структурисанинаставни планови и програми који садрже релативно устаљен однос измеђуопштих и стручних предмета. Постоје покушаји да се истраже односи измеђуонога што се учи на факултетима и компетенција учитеља неопходних заваспитно-образовну праксу. Код већине наших аутора преовладава схватање датреба преузети ставове Европске уније о неопходним компетенцијама за рад унастави, што се може сматрати оправданим с обзиром на интегративне токове.Ова расправа је покушај да се у припреми наставника за рад у савременодимензионисаном наставном процесу уважавају најмање два става, и то: –капацитет да се систематски процијене основна знања и професионална праксапојединаца на основу широког спектра критеријума који долазе из праксе иистраживања, и – критички сагледа приступ иновацијама и професионалномусавршавању.Намеће се потреба за усвајањем професионалних стандарда који битребало да представљају одраз квалитета, што подразумијева све оно штонаставници знају, разумију, у шта вјерују и шта су способни да раде каостручњаци у својој области. У том циљу смо извршили истраживање у коме судиректори, педагози и ментори процјењивали компетенције учитеља у својимшколама на основу упитника који је састављен по моделу који предлаже Европскакомисија.

Убрзани развој рачунарства и информатике долази каопоследица експоненцијалног развоја хардвера и софтвера, те раста општедоступности приступа Интернету. Развојем рачунарства и информатике убрзаносе мијења друштвена структура и друштвене функције. Без обзира на степенразвоја технолошке инфраструктуре и доступност исте, појединац неће бити уприлици да искористи тај потенцијал ако није у стању да користи информатичкеуређаје, а то захтијева извјестан ниво информатичког образовања. Предвиђањастручњака говоре да ће потреба за оваквим видом образовања додатно расти изахватити све шире сегменте друштва. Свјесни важности образовања из овеобласти, многе земље су припремиле стандарде према којима настоје да дефинишунаставне планове и програме из области рачунарства и информатике. С обзиром даживимо у информацијско-комуникацијском друштву, у којем главну улогу данасимају информације, системи мобилних комуникација и Интернет, логично је да јеоснова наставних планова и програма у већини земаља базирана на информацијама,коришћењу Интернета и апликативног софтвера. Овај рад је посвећенкомпаративном истраживању компатибилности наставних програма у гимназијамаиз информатике у Републици Српској и Јапану. Циљ нам је био да прикажемомогућности трансфера знања из једног васпитно – образовног система у други.

У раду је дат сажет преглед историјског развоја поимања поријеклаи природе даровитости. Од почетка проучавања даровитости развило се неколикоразличитих приступа феномену даровитости. Она се крећу од мистичног вјеровања у„натприродно божанско поријекло“, преко психодинамичког, у којем је даровитостпосљедица напетости између свјесног и несвјесног, затим когнитивног, који је посматракао дио мишљења, па све до савременог гледишта, које указује на значај одређенихособина личности, креативних процеса, као начина стварања креативних продуката, алии окружења у коме јединка живи и дјелује. Циљ је да се прикаже како развој науке итехнологије мијења, чак и радикално, поглед и приступ скоро свим облицима људскогстварања и свијести, па тако и разумијевању даровитости.

У комбинованим одјељењима гдје је наставник одговоран за ученикеразличитог узраста који похађају наставу у два или више одјељења, у исто вријеме, циљје пружити квалитетну наставу и учење. Први од мноштва изазова је интеракцијско-комуникативна димензија, јер се њеним обимом, квалитетом и интезитетом повећавазначај образовног приступа и зависе ефекти васпитно-образовног рада. С обзиром да сејавља потреба за афирмацијом ове димензије, у овом раду, сагледан је значај социјалнеинтеракције на шта упућује социо-културна теорија Лава Виготског, те природа и значајкомуникације и интеракције кроз специфичности рада у комбинованом одјељењу.