У посљедње вријеме у оквирима образовне дјелатност велика пажњапосвећује се дефинисању и усвајању образовних стандарда и критеријума са тежњом дасе циљеви и задаци наставе преведу на конкретан језик који ће што прецизније описатиуспјех ученика. У самом процесу креирања смјерница и упутстaва, формулисањаочекиваних исхода, осмишљавања инструмента за мјерење школског постигнућа, скорода се у потпуности запоставља један од кључних чинилаца не само образовног него идруштвеног развоја – даровитост и креативност.

У раду је дат сажет преглед историјског развоја поимања поријеклаи природе даровитости. Од почетка проучавања даровитости развило се неколикоразличитих приступа феномену даровитости. Она се крећу од мистичног вјеровања у„натприродно божанско поријекло“, преко психодинамичког, у којем је даровитостпосљедица напетости између свјесног и несвјесног, затим когнитивног, који је посматракао дио мишљења, па све до савременог гледишта, које указује на значај одређенихособина личности, креативних процеса, као начина стварања креативних продуката, алии окружења у коме јединка живи и дјелује. Циљ је да се прикаже како развој науке итехнологије мијења, чак и радикално, поглед и приступ скоро свим облицима људскогстварања и свијести, па тако и разумијевању даровитости.

Провјера студентских постигнућа представља једну од основнихфункција сваке високошколске институције. Оцјена представља сумативни исказодређених постигнућа изражених одређеним симболом. У структури новонасталогвисокошколског система (болоњски процес) једна од суштинских промјена односи се насвођење наставних предмета на један семестар. Идеја се односи на промјерање фокусаса садржаја на остваривање циљева учења и стварање структура знања са значајнимимпактом на систем цјеложивотног учења. Основна идеја овог рада била је испитивањеначина формативног провјеравања студентских постигнућа у контексту обавеза којепроизилазе из системских докумената (Закон о високом образовању, правила студирања,структура НПП, структура силабуса, препоруке Европске комисије у области високогобразовања. Испитали смо начин на који наставници врше формативно провјеравање,анализирали учесталост, квалитативне карактеристике и њихов утицај на коначнопостигнуће. Истраживање смо реализовали као студију случаја на Педагошкомфакултету у Бијељини. Резултати анализе показали су да постоји значајно одступањепрописаних обавеза у погледу провјеравања постигнућа од реализованих. Такође,примјетна је значајна разлика у вредновању појединих активности чак и код сроднихпредмета. Постоје предмети и без завршног испита код којих се предиспитне обавезепретварају у коначну оцјену. Значајан је распон броја бодова који се могу освојити у токунаставног процеса. Све наведено указује на потребу оспособљавања наставника запримјену система провјеравања и вредновања студентских постигнућа у складу сапрокламованим идејама и стандардима образовања у Европској унији.

Комбинована одјељења стварају потешкоће у васпитно-образовном процесу, све је мање ученика који похађају наставу у овим одјељењимаа све више проблема који утичу на организацију и реализацију наставног рада. Подоласку у комбиновано одјељење, учитељ преузима велику одговорност јерпланирање и припремање васпитно-образовног рада спада у најважнијекомпетенције, и од његове организације и креативности зависи успјех ученика. Овајрад се бави истраживањем позицијe учитеља у комбинованим одјељењима, како ина који начин организују рад, да ли се стручно усавршавају, у каквим условима радеи да ли су задовољни.

Љубав и сексуалност представљају једну од тематско-мотивских константи књижевног стваралаштва Мома Капора, творећи измеђуосталих и важну компоненту пишчевог схватања живота и бивства уопште. Рад сетемељи на анализи начина конструкције и презентације мотива љубави у Капоровимпричама из књиге „101 прича”. Откривајући поетичке доминанте кратке причеМома Капора закључујемо да овај писац супротстављајући љубав стереотипимасвакодневице, у првом реду афирмише нормалност, рехабилитујући на тај начин иљубав, као поетско осјећање и сентимент. У исто вријеме, писац свједочи отеретима и искушењима којима љубав у савременом друштву бива изложена идубоко хуманим дилемама својих јунака. Љубав у кратким причама Мома Капоратако постаје подлога за посредну интерпретацију ширег историјског и културно-политичког контекста. Оваквим приповиједањем о љубави Капор скоро да и немапретходника у српској књижевности, а свакако да стоји у опреци са савременимтенденцијама књижевног стварања.