У раду је ријеч о Андрићевој приповијеци „Свадба“. Приповијеткусмо анализирали у првом реду аплицирајући Бахтинов појам карневализације, али и њемусличне поступке у изградњи ликова и приповиједне слике свијета као што су гротеска ииронија. Циљ је био да се докаже како се у основни песимистички став према животу исвијету у овој приповијеци ублажава хуморним посредовањем управо оних ликова и појавакоји пријете да униште сваки виши смисао.

Љубав и сексуалност представљају једну од тематско-мотивских константи књижевног стваралаштва Мома Капора, творећи измеђуосталих и важну компоненту пишчевог схватања живота и бивства уопште. Рад сетемељи на анализи начина конструкције и презентације мотива љубави у Капоровимпричама из књиге „101 прича”. Откривајући поетичке доминанте кратке причеМома Капора закључујемо да овај писац супротстављајући љубав стереотипимасвакодневице, у првом реду афирмише нормалност, рехабилитујући на тај начин иљубав, као поетско осјећање и сентимент. У исто вријеме, писац свједочи отеретима и искушењима којима љубав у савременом друштву бива изложена идубоко хуманим дилемама својих јунака. Љубав у кратким причама Мома Капоратако постаје подлога за посредну интерпретацију ширег историјског и културно-политичког контекста. Оваквим приповиједањем о љубави Капор скоро да и немапретходника у српској књижевности, а свакако да стоји у опреци са савременимтенденцијама књижевног стварања.

На Андрићево књижевно опредјељење превасходно као приповједачауказује већина критичара који се баве дјелом овог писца. У овом раду биће ријечи окључним елементима на којима почива умјетност приповиједања Ива Андрићазахваљујући чему његово дјело прераста у један виши облик истинитости о човјеку исвијету.