“…Dakle, operacionalizacija potonjeg konstrukta za centralnu okosnicu može imati i sledeće pokazatelje akademske izvrsnosti: nagrade i specijalna školska postignuća (Coleman, 1985prema Jarwan & Feldhusen, 1993, skor na testovima kreativnosti, kao odraz uverenja da su mere opšte inteligencije i kreativnosti esencijalne u otkrivanju darovitosti bilo koje vrste (Gowan, Khatena & Torrance, 1979, prema Coleman & Cross, 2001Torrance, 1984, prema Jarwan & Feldhusen, 1993, ocene veštine pisanja eseja, te skor na skalama procene akademskog talenta (Feldhusen & Baska, 1989, prema Jarwan & Feldhusen, 1993. Potonji način identifikacije, koji sve više pokušava da zameni konvencionalne procedure merenja sposobnosti, opisuje se kao postupak u kojem nastavnici, roditelji, drugovi iz odeljenja ili sami daroviti pojedinci vrše (samo)procenu u odnosu na raznovrsne kriterijume akademske darovitosti, od kojih su neki opštije formulisani ("teži perfekciji"), dok drugi podrazumevaju vrlo konkretne opise relevantnih ponašanja ("čita pet knjiga nedeljno") (Coleman & Cross, 2001). No, problem sa skalama za procenu darovitosti je u tome što su standardizovane na uzorku problematične reprezentativnosti, te u nepostojanju pouzdanih dokaza njihove "dijagnostičke preciznosti" (Jaroshevich et al, 2002, prema Pfeiffer, Petscher & Kumtepe, 2008.…”