VeÄina kognitivnih modela pretpostavlja da se depresivno raspoloženje javlja kao odgovor na odreÄeni stresni podsticaj iz sredine Äak i niskog intenziteta, dok je pretpostavka neurobioloÅ”kih modela da proces koji dovodi do depresivnog raspoloženja može biti pokrenut i u odsustvu bilo kakvih zahteva ili podsticaja iz okruženja. U ovom istraživanju su proveravane pretpostavke koje proistiÄu iz dve relativno nezavisne teorijske perspektive ā kognitivne i neurokognitivne, a koje se tiÄu situacionih Äinilaca koji, zavisno od nivoa vulnerabilnosti, dovode do afektivnih promena, i eventualno mogu otpoÄeti razvoj depresivnih simptoma. Uzorak je bio saÄinjen od 72 ispitanika proseÄne starosti 25 godina (SD = 4.18), uz upadljivo veÄu zastupljenost ispitanika ženskog (75.3%) pola. U prvoj grupi (N = 36), ispitanici su podvrgnuti standardnoj proceduri indukcije afekta koristeÄi muziÄki metod. U drugoj grupi primenjena je procedura bihejvioralne paradigme mirovanja (N = 36). Rezultati su pokazali da su obe procedure dovele do promena u raspoloženju, a dobijen je i znaÄajan efekat interakcije eksperimentalnog uslova, vremena merenja, i vulnerabilnosti, kada je u pitanju negativni afekat. Obe eksperimentalne procedure dovele su, u obe grupe, do znaÄajnog pada u nivou pozitivnog afekta. Promene u afektu nastupile su i kod vulnerabilnih i kod nevulnerabilnih ispitanika. MeÄutim, kod vulnerabilnih ispitanika koji su imali zadatak mirovanja doÅ”lo je i do blagog poviÅ”enja negativnog afekta, koje nije registrovano u grupi sa indukcijom afekta bez obzira na vulnerabilnost. Dobijeni rezultati daju delimiÄnu potvrdu kognitivnim, ali i neurobioloÅ”kim modelima.