U radu se analizira značaj razvoja energetske infrastrukture za koncept energetske bezbednosti, način na koji potreba za njenom zaštitom i jačanjem stoji u osnovi energetske bezbednosne dileme i efekti takve dileme. Centralna hipoteza proveravana u radu odnosi se na pozitivne ishode energetske bezbednosne dileme, odnosno, pretpostavku prema kojoj ona, za razliku od klasične bezbednosne dileme, podstiče države na saradnju umesto na uzdržavanje od takvog činjenja. Stoga se u fokusu ovog istraživačkog zahvata nalazi analiza energetskih aranžmana triju država-Bugarske, Grčke i Jugoslavije-preduzetih radi jačanja sopstvene energetske bezbednosti, posmatrano od kraja 19. do kraja 20. veka, sa posebnim akcentom na hladnoratovski period. Primena uporedno-istorijskog pristupa podrazumeva stavljanje predmeta istraživanja u istorijsko-politički kontekst zato što su tri države više puta menjale granice i status, te su autori dotakli ključne političke i ekonomske procese koji su o(ne)mogućili određene energetske aranžmane analiziranih država. Autori zaključuju na analiziranoj studiji slučaja Bugarske, Grčke i Jugoslavije da energetska infrastruktura, kao i potreba za njenom zaštitom i jačanjem, može da doprinese povezivanju država, fizički i institucionalno, uprkos njihovom oprečnom političkom svrstavanju tokom Hladnog rata.