No abstract

Ovaj rad bavi se istraživanjem praksi kupovine igračaka za decu kroz prizmu promišljanja o ulozi igračaka u učenju i razvoju dece i uticaju komercijalizacije detinjstva na ponudu i odabir igračaka kojima će se deca igrati sa fokusom na preispitivanje uloge odraslih u oblikovanju dečjeg okruženja za igru posredstvom igračaka. U radu je predstavljeno istraživanje eksplorativnog karaktera sprovedeno putem online ankete na uzorku od 112 učesnika sa ciljem sagledavanja i opisivanja prakse kupovine dečjih igračaka od strane odraslih. Istraživanje je tragalo za odgovorom na pitanje šta određuje praksu kupovine igračaka za decu, kao i koji su to elementi prakse kupovine igračaka za decu koji utiču na izbor prilikom kupovine. Rezultati pokazuju da odrasli često kupuju igračke za decu (60% učesnika istraživanja ih kupuje jednom u tri meseca ili češće). Kao najčešći povod za kupovinu igračaka izdvajaju se dečji rođendani. Iako odrasli kupuju igračke sa namerom da one dugo traju i da se nasleđuju (34%), u praksi se deca njima najčešće igraju par meseci (31%) ili tek neposredno nakon što igračku dobiju (25%). U potrazi za dobrom igračkom za decu odrasli tragaju za onom koja će na prvom mestu detetu biti zanimljiva, ali i onom koja će podržavati kreativni pristup igri i podsticati dečji razvoj i učenje.

У раду се полази од становишта да су дизајнирани простори за игру деце (игралишта и играонице) друштвено и културно обликовани, те да одражавају однос друштва према детињству и одређену слику о детету, као и да сами простори својим физичким, симболичким, социјалним и дискурзивним димензијама обликују услове и карактеристике одрастања деце, њихов идентитет и начине учешћа у заједници. У контексту савремених урбаних средина, решења дизајнираних простора за игру деце су умногоме условљена економским, комерцијалним, урбанистичким и архитектонским мерилима, што доводи до тога да деца одрастају у култури која се може дефинисати као савремена, урбана, тржишно посредована култура. Ослањајући се на постмодерне теоријске оријентације-социокултурну теорију учења и развоја, нове теорије детињства и постструктурализам, у овом раду настојимо да критички сагледамо педагошке импликације комерцијализације игралишта за децу раног узраста у граду. добробит, комерцијализација, игра, право на град, урбанизација. Увод Рано детињство, које се у нашем језику одређује као предшколски узраст, период је најдинамичнијег развоја и учења и као такав предмет је бројних педагошких истраживања и расправа. Овај рад представља тежњу да се промишљање о феномену васпитања деце раног узраста прошири с институционалног на ванинституционални контекст, на ком су несумњиво присутни бројни васпитни утицаји. Одрастање у савременом граду има бројне специфичности у које се може убројати и повећана институционализација дечје свакодневице. Живот деце раног узраста у градовима најчешће се одвија између три, можда не институционална, али свакако структурирана оквира: породице-куће, васпитно-образовних установа и простора за провођење слободног времена и игру-јавних простора (Lazarević i Malović, 2017).